Obrazovanje je temelj prosperiteta svakog društva, a univerziteti njeni glavni nosioci. Iz njega država crpi intelektualnu snagu potrebnu za razvoj nauke, kulture, medicine, inženjerstva, administracije i zakonodavstva. Obrazovan čovek razmišlja glasno, postavlja pitanja, izražava sumnju, diskutuje.

Otud autoritarne i nedemokratske vlade u intelektualcu vide prvo smetnju, a potom i pretnju, dok obrazovanje smatraju stalnom opasnošću po sistem. Šta se, međutim, događa društvima u kojima država znanje i stručnost počne da zamenjuje prosečnošću i poslušnošću?

Obično dolazi do postepenog slabljenja stubova na kojima svako društvo počiva. Moral se povlači pred korupcijom i bezakonjem u državnim službama, svest o važnosti poštovanja zakona i procedura bude ismevana, kič preplavi institucije kulture, plemenita demokratska ideja o pluralizmu i uvažavanju drugih mišljenja ustukne pred isključivošću i delegitimizacijom, a političko suparništvo postane egzistencijalni neprijatelj.

Tokom vekova društva su polagala posebnu pažnju upravo na uspostavljanje pravila kao postulata razvoja zajednice. Danas to zovemo birokratijom i smeta nam jer nas usporava. Kada tih pravila nije bilo ljudi su morali sami sebe da štite. To su one scena u filmovima o Divljem Zapadu kada vidite čoveka kako stoji ispred kuće sa puškom dok mu prilaze konjanici. Pošto ne zna da li dolaze prijateljski ili neprijateljski, on mora da se odbrani. Stoga puška u ruci. To mu je zakon sile.

Vreme varvarstva je odavno iza nas, i ljudska civilizacija se pomakla evolutivno, dok je u propisima, procedurama i pravilima pronašla načine da reši sporove i sačuva živote i kapital. Obrazovanje je bilo ključno da se takve procedure usade u svest pojedinaca i da se učenjem razume njihova potreba. Društva su se postepeno izvlačila iz sveta bezakonja. Danas takva društva žive svet blagostanja i imaju prostora da se kreativno razvijaju ne trošeći svoju energiju na elementarna životna pitanja. Država je postala njihov garant. Ljudi joj veruju.

Podaci........

© Danas