Već godinama redovno pratim samo dva medija: The Economist i Le Monde diplomatique. U pitanju su možda i najprominentnija glasila dvije ideologije – liberalizma i marksizma, tako da svako ko želi da je u toku te diskusije sasvim će dobro biti informisan preko tih medija. Le Monde diplomatique je u prethodnih desetak godina razvio opsežnu kritiku procesa evropskih integracija, federalizacije EU, i procesa “postajanja Evrope državom”. Ako apstrahujemo ideološku osnovu, mnoge od njihovih primjedbi Evropi i njenoj Uniji su vrijedna zapažanja i treba ih razmotriti. Naročito ako imamo u vidu da dolaze iz francuskog intelektualnog miljea – jer Francuska je već decenijama na degolističkim pozicijama “jake evropske Evrope”, što je u mandatima Predsjednika Makrona izrazito akcentirano.Pogledajmo neke od ključnih argumentativnih strategija koje nam LMD promoviše. Tri su osnovne: odsustvo demokratskog legitimiteta Unije, njena neoliberalna filozofija, te strukturalna greška evra.

U tekstu “Evropa kakvu više ne želimo” iz avgusta 2015. god., Serž Alimi analizira implikacije grčke krize na političku prirodu Unije i konstatuje da se radi o jasnom putu u autoritarne prakse: “Dramatičan rasplet grčke dužničke krize demonstrirao je još jednom do koje je mjere proces dosadašnjih ‘evropskih integracija’ vodio ograničavanju demokratija i narodnog suvereniteta.” Po njegovom mišljenju, “Evropa vlada sobom kao da je upravni odbor neke banke” i silom je nametnula Grčkoj vladi i narodu politike za koje se oni nikada ne bi svojevoljno odlučili. To je jasan deficit demokratskog legitimiteta: “Kako mogu ekonomska i socijalna politika neke države biti podložne raspravi i demokratskom odlučivanju ako su svi mehanizmi monetarnog upravljanja izvan njene kontrole?” Prema ovom autoru, napad evrogrupe na vladu Alexisa Ciprasa je klasičan primjer kolonijalnog diktata.

Prema LMD, to je tipičan način djelovanja EU kada želi da proširi svoje ingerencije nad evropskim nacijama. Pjer Ramber u tekstu “Da li ratna prijetnja može dovesti do jačanja evropskih integracija?” iz aprila 2025. god. skicira tipičan scenario kojim se proširuju ingerencije Brisela, a da za to nije dobijena podrška glasača u zemljama članicama. Prvo neka kriza, poput pandemije Kovida ili rata u Ukrajini, razotkrije slabosti u djelovanju i/ili regulativama Unije. Zatim se provodi kampanja kojom se plasira teza da je to posljedica manjka ingerencija Brisela: “Svaki neuspjeh evropske politike tumači se kao posljedica ‘nedovoljno Evrope’.” Nakon toga se uradi prenos nadležnosti, ali uvijek pod atmosferom krizne hitnosti i bez konsultovanja evropskih glasača.

Tipičan primjer je invazija na Ukrajinu, koja je poslužila kao akcelerator integracija. Ne samo u smislu priključenja novih članica, već prije svega u smislu oduzimanja suvereniteta postojećim članicama: pod krinkom “Ujedinjeno protiv ruskog zla”, Evropska komisija prisvojila je nadležnosti u oblasti spoljne politike i bezbjednosti od Savjeta. Pjer Ramber skreće pažnju na upadljivo insistiranje briselskih elita protiv bilo kakvog dogovora sa Putinom i zahtjevu da se ide na totalni poraz Rusije. Ramber u tekstu “Krstaški pohod Kaje Kalas” iz novembra 2025. god. ukazuje da činjenica da je Kaja Kalas postavljena na mjesto Visoke predstavnice EU za spoljnu politiku i bezbjednost govori sve sama za sebe: u pitanju je izrazito antiruska političarka, dolazi iz zemlje koja je decenijama bila porobljena od strane Moskve, a njena majka je svojevremeno deportovana u Sibir dok je Kaja bila još dijete. Njen antiruski stav: “Putin će biti poražen, a Rusija ponižena” stoga nije samo politički, već personalni. Jasno je da izbor takve osobe govori o ratobornim namjerama Brisela prema Moskvi. Kalas i njeni podržavaoci u Briselu su slavili kad su uspjeli da sabotiraju mirovne pregovore.

Jedan od ključnih razloga zašto se to radi jeste da “ruska prijetnja” služi kao legitimiranje za jačanje ingerencija Unije u odnosu na zemlje članice. Invazija na Ukrajinu sigurno ne može biti jednako percipirana od strane Poljske i Portugala. Za razliku od naroda Istočne Evrope koji su decenijama patili pod ruskom čizmom, narodi Mediterana, poput Španaca ili Italijana nemaju tu percepciju. Da li je realno očekivati da oni koncipiraju zajedničku spoljnu politiku i svi jednako pošalju svoje bataljone na Moskvu? Njima se to “jedinstvo” može nametnuti samo silom – ako se prepusti narodima da glasaju, sasvim je sigurno da će Italijani i Španci glasati drugačije od Finaca i Litvanaca. Nametanje jedinstva time što se ono ne podiže odozdo, voljom naroda, već legitimira nekim “državnim razlogom”, klasičan je manir diktature.

U tekstu “Šta nam donosi evropska vojna strateška autonomija?” iz marta 2025. god., Frederik Lebron i Pjer Ramber analiziraju najavljena masovna ulaganja u naoružanje i sektor odbrane i pitaju se “Ko će platiti cijenu ovog vojnog kejnzijanizma?” Odgovor je nedvosmislen: punjenje arsenala prebaciće se na teret građana kroz novi talas štednje i smanjenje socijalnih fondova: “Ako Unija poveća izdvajanja........

© BUKA Magazin