Tekst članka se nastavlja ispod banera
Svratim jučer u supermarket, dobio dojavu od kuće kako treba usput kupiti par stvari kojih više nemamo. Isukao na kasi ponosno stotinu maraka, pa, gotovo uz suzu iskrenu, zaključim kako se ne tako davno odlazak sa stojom u prodavaonicu zvalo fasung. A danas, gledam tih pet artikala između sebe i radnice na kasi, a u meni tiha molitva da neće, valjda, trebati dodati još. Srećom, 79,90! Ju-hu!
I tako, dok sam ponosno klizio prema izlazu, sretan što je cvaja barem ostala u džepu, a sa cvajom si, tugaljivo konstatiram, nekad bio car u kafiću, a danas jedva da pokrije jednu širu jutarnju kofeinsku turu, naletim na frenda koji je jedan od onih što otkad se znamo sa mnom priča samo o nogometu. Ne pamtim kad smo ikad stali i pričali o nečem drugom. Recimo, o tome kako je stoja postala nedovoljna.
I u trenutku skužim da mi se sprema Musemić i onih mostarskih 7:1 i priča o crvenom kartonu. Sreća, u vrećici iz supermarketa nije bilo ništa od onih zaleđenih ili na dugo izlaganje vanjskim faktorima osjetljivih proizvoda. Pa, eto, dok trošite svoju dvadeseticu maraka danas za potrebe kave i doručka (ako dotekne), da vam prepričam kako je ta priča tekla.
Uglavnom, rekoh da otkad pratim nogomet, a........