„Tvrđava” ili Udba je naša sudba |
Mnogi svojevremeno nisu želeli da čuju nijednu primedbu na film „Dara iz Jasenovca“, smatrajući da je samo postojanje filma njegova dovoljna apologija, a da je svaka kritika filma na neki način ponižavanje uspomene na žrtve genocida. To je svakako pogrešan stav, ali je razumljiv i ukazuje na specifičnost umetničkog tretmana traumatičnih tema, kao i potrebu ljudi da se sa njima suoče i na određeni način ih osmisle.
Sličan je slučaj i sa televizijskom serijom „Tvrđava“ (2025, 11 epizoda), koja govori o sudbini naših sunarodnika u Krajini. Pored osporavanja od strane onih koji od svakog narativa na nacionalne teme traže bespogovornu heroizaciju „naše“ strane i uvek se iznova čude što je (u jednoj kolonijalizovanoj i poluokupiranoj zemlji, što i sami priznaju) i dalje nema, drugi su pokazali veliku osetljivost na svaku kritiku ove serije, svedočeći time da im je zbog nečega veoma potrebna.
I zaista, „Tvrđavu“ je režirao jedan od – bez mnogo konkurencije – najboljih srpskih reditelja, Saša Hajduković, koji pored toga ume da izabere glumce i da sa njima radi. U njoj Srbi, uprkos svim prikazanim manama i slabostima, ipak nisu predstavljeni kao podljudi, ona se ne boji emocija i iza nje stoji namera koja nije lišena integrativnosti i katarzičnosti.
Serija počiva na priči o ljubavi dvoje mladih, različitih nacionalnosti, kninskog Srbina i Hrvatice u osvit rata, da bi se završila neposredno posle Oluje, uz epilog u postratnoj (i postpetooktobarskoj) 2001. godini, kao oznaci novog početka za sve preživele aktere. Ljubavnu i porodičnu priču vremenom sve više istiskuje, ne toliko kako bismo očekivali rat, pošto ratnih sukoba u ovoj seriji gotovo da nema, koliko narativ o političkim, kriminalnim i obaveštajnim mahinacijama čiji je centar u Beogradu.
Serija je lišena jugoslovenskog i postjugoslovenskog sentimenta, što je takođe čini izuzetnom u domaćoj produkciji, nastoji da bude odmerena u tretmanu sukoba, ali i da ga posmatra iz srpske perspektive i pre svega kao srpsku priču, što podrazumeva i naglašeni tretman međusrpskih sukoba.
Slično Hajdukovićevim serijama iz takozvane Banjalučke trilogije (Meso, Kosti, Koža), ni „Tvrđava“ nije lišena hrišćanske perspektive, koja ravan sukoba želi da izmesti iz striktno političkog polja, kao i da naglasi značaj pokajanja za bilo kakav iskorak, lični koliko i kolektivni.
Identitetski posmatrano, serija nedvosmisleno posmatra Krajinu kao srpski prostor, za kojim likovi po izgnanstvu žale, koji je koren njihovog identiteta i u koji nesporno žele da se vrate, opet kao na srpski prostor, makar u kulturnom ako ne u institucionalnom smislu. Tačnije na prostor koji bi, iako ne bi bio deo bilo kakve srpske države, svakako podrazumevao miran i produktivan život Srba, što ne bi isključivalo i suživot sa drugima.
Dakle, prema ovoj seriji treba biti pošten, ali to ne znači da ne treba reći šta se misli, odnosno šta........