Obavezno služenje vojnog roka koje se u poslednje vreme, kao mogućnost, pominje u Srbiji, podsetilo me je na jednog mladića koga sam upoznao na seminaru za srpsku književnost, na fakultetu na kome radim, nakon petooktobarskih promena. Taj momak je, naime, kod nas služio „civilni vojni rok”, što mi je već tada izgledalo kao treniranje vaterpola bez plivanja. Sada, posle toliko godina, shvatam da je pojava tog „civilnog vojnika” na Filozofskom fakultetu, trebalo da me podseti da se – i pored očiglednih razlika – vojska i univerzitet, ipak u nečemu dobro slažu: obe institucije žele da oblikuju i vaspitaju čoveka.
Devedesetih godina prošlog veka, u vreme dok sam studirao srpsku književnost u Novom Sadu, najveći broj profesora nije razmišljao o tome koliko smo „opterećeni”, bez obzira na sankcije i građanski rat. O tome nismo razmišljali ni mi. Oni koji su, među nama, voleli književnost, opterećivali su se uvek i više nego što se od njih tražilo, ali im to nije predstavljalo muku, već naprotiv, zadovoljstvo. Bila su to herojska vremena na fakultetu, jer je način organizacije studija, i od nas i od profesora tražio da budemo na visini srpske književnosti, i u vreme kada srpskom narodu, nije baš išlo najbolje.
Žalopojke o opterećenosti studenata počele su sa bolonjeze reformom visokog obrazovanja. Dugo vremena sam mislio da mantra o bespomoćnim studentima čije mozgove pritiskaju nehumano debele knjige zlih, srpskih pisaca, postoji samo zato da bi se opravdala poniženja poput prebrojavanja stranica koje studenti mogu da pročitaju (a da se ne „preopterete”), te programskog smanjivanja količine znanja koja se od njih tražila na ispitima. Međutim, posle sam shvatio da su budalaštine o „opterećenosti” imale još jednu, podmukliju funkciju. Umesto da nastavi da studente podstiče na herojstvo znanja po svaku cenu – univerzitet je polako počeo da ih ohrabruje da sebe predstavljaju kao ljude koji ne mogu da podnesu psihološki pritisak „opterećenja” – i kojima zbog toga treba pomoći (to jest, pustiti ih da polože ispit, zato što su se „blokirali” od „preterane” količine znanja koju treba da usvoje).
Nije teško naslutiti kako će se ova priča nastaviti u bliskoj budućnosti: oni profesori koji nastave da vrednuju pre svega, znanje studenata, uskoro će biti optuženi za njihovu psihološku torturu.
U bliskoj budućnosti možemo očekivati preobražaj univerziteta u Srbiji: od mesta u kome je ključna stvar koliko studenti znaju, univerzitet........