Volimo da Srbiju nazivamo zemljom košarke, što je tačno, ali je tačno i to da nemamo muzej košarke, kakav, recimo, imaju Litvanci. (Pričamo o kultu reprezentacije, a sva naša silna osvojena zlata stoje, verujem, u nekom sobičku, razbacana, kao stvari koje nikome nisu potrebne, ali baš nisu ni za bacanje) Ali to možda i nije tako loša vest.

Naime, postoji realna opasnost da bi takav muzej mogao da doprinese usponu nacionalne samosvesti ili ponosa što nije uslov za otvaranje klastera. Ukratko, neka muzej imaju Litvanci, jer njima i treba, dok nama sada možda više nije ni potreban.

Da li smo mi zemlja košarke ili ne, to ne zavisi nužno od rezultata reprezentacije i klubova. Iako od Indijanapolisa 2002. godine nemamo ni jedno košarkaško zlato u seniorskoj selekciji, niti bilo koju evropsku titulu u klupskim takmičenjima, ipak smo za Litvance i dalje Srbi. Međutim, Litvanci se nikada ne bi pitali da li su zemlja košarke ili ne, zato što u njihovoj reprezentaciji igraju ekskluzivno samo Litvanci. Za sada tako stvari stoje i u srpskoj košarkaškoj reprezentaciji, ali je vrlo verovatno da ćemo i tu crtu našeg identiteta uskoro odbaciti.

Dovoljno je pogledati ,,glas naroda”, odnosno komentare na sportskim sajtovima ispod vesti o košarkaškim (ne)uspesima Partizana i Zvezde. Primećujemo jednu veliku podelu. Ne mislim tu na razliku između zvezdaša i partizanovaca, već na jednu manje primetnu, ali mnogo ozbiljniju podelu. To je razlika koja deli navijače koji bi želeli da u Partizanu i Zvezdi vide više srpskih igrača sa bitnim ulogama, i one druge navijače koje ne zanima nacionalnost igrača i koji ne bi imali ništa protiv da u ovim klubovima igraju samo stranci i da ih treniraju stranci.

Među svojim prijateljima, zvezdašima i partizanovcima, imam i one koji favorizuju domaće igrače i one kojima broj domaćih igrača nije bitan. Prvi danas prilično ravnodušno gledaju Zvezdu i Partizan. Jedan od njih, inače zvezdaš, pokazao je čak i veliko interesovanje i za utakmice FK Partizana u Evropi, koje je gledao uz primetnu emocionalnu investiciju. Kada sam ga pitao odakle sada to, kazao mi je da je to zato što u Partizanu sada igra većina naših igrača i da ima za koga da navija.

Tako sam započeo sa anketom na temu stranaca u srpskoj košarci.

Osoba A: moj prijatelj, partizanovac, koji je ravnodušan prema pitanju  nacionalnosti igrača, kazao mi je da bi Partizan ,,potpuno rezultatski propao” kada bi u njemu igrali većinom srpski igrači (,,ne bi imali više od jedne ili dve pobede”) i da klub više ,,nikoga ne bi zanimao”. Dok sam ga slušao, setio sam osobe B, takođe grobara, koji mi je rekao da bi on lično više voleo da protiv Asvela ,,izgubimo sa dva razlike i Lakićem na terenu, nego da pobedimo sa dva razlike i Vašingtonom.” (Na kraju smo došli do kompromisa: izgubili smo od Asvela sa Vašingtonom na parketu).

Litvanci se nikada ne bi pitali da li su zemlja košarke ili ne, zato što u njihovoj reprezentaciji igraju ekskluzivno samo Litvanci

Uglavnom ova dve osobe ilustruju razliku između navijača koji navijaju za........

© Нови Стандард