Broj studenata koji upisuje nacionalne humanističke discipline – kao što su istorija i srpska književnost – i ove godine će biti, sasvim sigurno, veoma mali.
Pojaviće se nekoliko zabrinutih tekstova, možda će neko od nadležnih nešto da promrmlja (u šta lično, sumnjam), i tu će se priča završiti: u duhu defetizma, koji će biti proglašen za istorijsku i političku nužnost. Ipak, važno je da se ponovo suočimo sa činjenicom da smo veoma blizu nacionalnog bankrotstva: katastrofalno opadanje broja studenata nacionalnih humanističkih disciplina, govori nam da je sve manje ljudi spremno da se bavi proizvodnjom simboličkog smisla našeg kulturnog i političkog identiteta.
Metaforu bankrotstva nisam slučajno odabrao, jer se tu radi i o novcu. Naime, najveći broj mladića i devojaka bira fakultet na osnovu dva osnovna kriterijuma, koja su međusobno povezana. Jedan je tzv. finansijska isplativost studija, a druga, globalna mogućnost zaposlenja ili stvaranja profita.
I da ne bude zabune: ovi kriterijumi su danas u velikom meri posledica tzv. „kućnog vaspitanja”, odnosno uspešno izvedene promene svesti građana Srbije u smislu poistovećivanja „ugleda” i „sreće” sa količinom novca kojom se raspolaže. Po toj logici, najbolji lekar nije onaj koji najbolje leči, već onaj koji najbolje ume da naplati svoje usluge, a najbolji sudija nije onaj koji sudi ni po babi ni po stričevima, već onaj koji ima najveću vilu ili najveći bazen.
Posledice ovakve atmosfere su porazne: nekoliko mladića i devojaka, za koje znam da su pokazivali interesovanje za srpsku književnost, odustali su od te namere, zato što ih roditelji nisu podržali. Umesto toga, uporno su ih nagovarali da upišu nešto „isplativije”, a za početak, svaki strani jezik u ovoj zemlji je isplativiji od srpskog, jer se preko njega mogu dobiti, pored onih nacionalnih, i stipendije koje dele zemlje u kojima je taj strani jezik maternji.
Dakle, nije više isplativo baviti se Srbijom, odnosno biti na strani Srbije, i to je velika „istina” koju jedan broj roditelja, možda i ne znajući, prenosi svojoj deci. Posle ta deca odlaze u inostranstvo, ili ostaju u Srbiji, ali ne i na njenoj strani, jer to nije „isplativo”.
Pretpostavimo, hipotetički, da u Srbiji postoji neka državotvorna svest koja želi da promeni ovu atmosferu „neisplativosti” nacionalnog identiteta. Šta ona treba da učini?
To, dalje, znači da bi trebalo prestati sa kretenskom praksom ohrabrivanja roditelja da se mešaju u posao prosvetnih radnika, budući da roditelji, kao zainteresovana strana, ipak ne mogu objektivno da sude o tome kakve ocene njihovo dete zaslužuje.........