Propast srpske poljoprivrede (1) |
Sa urušavanjem bipolarno sveta, kada je i na ovim prostorima došlo do prekida „društvenog eksperimenta“, kako je većina zapadnih analitičara nazivala izgradnju socijalističkog društva zasnovanog na principima socijalne pravde, dugog skoro sedam decenija, unipolarni hegemon je kroz meku politiku moći diktirao put tranzicije – povratak kapitalizmu. Taj povratak je, pored radikalnih promena na ideološkom planu, zahtevao promene političkog sistema i uvođenje višepartijskog parlamentarizma i, pre svega, tektonsku promenu svojinskih odnosa i ekonomsku transformaciju.
Bivši slogan boljševika „kadrovi rešavaju sve“, zamenjen je devizom krutog ekonomskog liberalizma da će „sve to rešiti privatni vlasnici“, a „nomenklatura“ (kapitalistička klasa u nastajanju) uveravala je „radni narod“ da je to u njegovom interesu. Pripadnici bivše „radničke klase“ videli su sebe kao „male kapitaliste“ i nikoga u ulozi najamnih radnika.
Reklo bi se da su u toj „tranziciji“ svi bili umešani u prevaru – nomenklatura je prisvajala društvenu imovinu na prevaru, a ostali su bili prevareni, čak pristajući na to. Onima koji se nisu osvrtali na primere i upozorenja svetskih intelektualaca i eksperata da ne srljaju u privatizaciju po načelima i preporukama MMF-a, nije ostalo mnogo toga za pohvalu, osim vremena da se natenane kaju. Dovoljno je, navodno, bilo identifikovati vlasnike preduzeća i „osloboditi“ tržište da bi prosperitet došao.
Sa tim „prosperitetom“ se još uvek borimo, a serije problema koji su iz njega proistekli, pokazuju svu razornost olako obećanog boljitka čije posledice traju do dan danas. I nedavna bura koja se digla oko mleka još jednom je skrenula pažnju na stanje srpske poljoprivrede uopšte, uz niz kritika i ponovljena obećanja da da će se generalno nešto preduzeti kako bi se izbeglo loše, bolje reći katastrofalno stanje u ovoj privrednoj grani.
Iovako škakljivu situaciji dodatno je podgrejao jedan tvit na društvenim mrežama i prenet u pojedinim medijima, u kojem se predsednik Srbije Akleksandar Vučić optužuje da je prodao kompaniju „Imlek“ Sorošu i da Srbija zato uvozi veštačko mleko.
Predsednik je hitro odgovorio u Trebinju, rekavši da su sve mlekare i vodoizvorišta u Srbiji prodati između 2003. i 2007. godine, a da niko iz sadašnje vlasti nije učestvovao u prodaji državnih mlekara ili bilo čega sličnog.
Vučić je dodao da su u vreme bivše vlasti prodate i sve uljare, skoro sve sojare i najveći deo šećerana, kao i da je gotovo celu konditorsku industriju, osim subotičkog „Pionira“, uz obećanje da će Srbija nastaviti da vraća u srpske ruke ne samo mlekare, već i uljare i šećerane koje su prodate u vreme bivše vlasti.
Nedavna bura koja se digla oko mleka još jednom je skrenula pažnju na stanje srpske poljoprivrede uopšte
Tako se ponovo vraćamo na famoznu tranziciju i transformaciju kapitala, koji slobodno možemo podeliti u dva dela. Period odmah posle petog oktobra 2000. godine koji je trajao 12 godina, i period nešto više od 12 godina kako je Srpska napredna stranka na vlasti.
Naravno i jednom i drugom je prethodio period devedesetih godina prošlog veka, obeležen uvođenjem višepartizma, ratovima, drakonskim sankcijama i totalnom devastacijom privrede, sa kojima se ušlo u „novo doba“. Poljoprivreda je tu bila možda i na najvećem udaru jer je oduvek bila jedna od najvažnijih grana srpske ekonomije, ali je njen značaj za Srbiju izuzetno porastao........