Nekako posle globalne finansijske krize – kada se sve više govori o ekonomskom nacionalizmu, kao važnom delu identiteta, pored polnog, verskog, rasnog – u prvi plan je došao i ekonomski suverenitet, kao značajan segment suvereniteta nekog društva, odnosno države. Ugledni ekonomisti su odavno zapazili da je međunarodni sistem odnosa zasnovan na ideji da su sve zemlje suverene. Ali izgleda da je to iluzija, ako se ima u vidu kako se zemlje odriču elemenata svog suvereniteta, što dobrovoljno, što pod pritiskom.
Da se radi o o važnom društvenom pitanju pokazuje i predizborna kampanja u kojoj ekonomski suverenitet, pored Kosova i Metohije i Francusko-nemačkog plana – zauzima dobar deo političkih debata u kojima jedni neumereno hvale inostrani ekonomski faktor, dok drugi, apostrofirajući veliki strani ekonomski pritisak, naglašavaju da je presudno značajno smanjivanje ekonomske zavisnosti Srbije. Za vlast su rezervisani hvalospevi i brojevi koji treba to da potvrde, dok opozicija, iako sa različitih aspekata, to besomučno napada. I jedni i drugi, reklo bi se, pokušavaju da poentiraju na ekonomiji – kako bi u drugi plan stavili onaj škakljiviji deo koji se tiče budućnosti Kosmeta i pregovora o njemu.
Ako se odmaknemo od vrele politike, kada se u kampanji sve prenaglašeno ističe, ne bi li se prikupili poeni i uticalo na birače, vredi se detaljnije pozabaviti ovim pitanjem koje ne tišti samo našu zemlju.
Možda se na ekonomskom suverenitetu i ne bi toliko insistiralo da međunarodni ekonomski poredak ne počiva na dubokoj nejednakosti, na pravu moćnih da diktiraju uslove manje moćnima, to jest na ograničavanju suvereniteta slabijih država. Niz međunarodnih organizacija – od UN do MMF-a i Svetske banke – koje bi trebalo da budu prepreka moćnima i njihovoj samovolji, samo je formalna, bolje reći prazna ljuštura, dok se suverenitet u praksi neretko krši. Iza dve pomenute svetske finansijske institucije već se vuče rep u vidu njihove fraze da je za „uterivanje finansijske pameti potreban i revolver”.
Naročito je MMF duže vreme aktivni učesnik u našim ekonomskim planovima – iako ga bije glas međunarodnog finansijskog policajca. Pečat je već pisao o nastanku ove organizacije i njenoj notornoj ulozi u korist SAD, što su potvrdili vrlo ugledni svetski intelektualci, poput zapadnog istoričara Erika Hobsbauma u knjizi Doba ekstrema, a „Vikiliks” je javnosti predočio i dokaze za to. Vlast se, zanimljivo, o tome ne oglašava – već se hvali svojim odnosima s kompromitovanim MMF-om – dok neke opozicione stranke, poput koalicije „Dveri” i „Zavetnika”, traže potpuni prekid saradnje sa ovom organizacijom.
A kako njen uticaj i diktat funkcioniše objasnio je Branko Pavlović, advokat i stručnjak za geopolitičke odnose, u svojoj analizi poslednjeg tzv. Stendbaj aranžmana zaključenog sa MMF-om u vrednosti od 2,4 milijarde evra. Za ekonomiste ovaj aranžman s MMF-om je dobar, ali kažu da ne očekuju da će država koristiti taj novac, već da je cilj da on posluži kao jasan signal investitorima da će Srbija voditi odgovornu fiskalnu politiku. Jedino ne pominju poznati problem s MMF-om – da određuje gde i kako će se dati novac trošiti, uz niz dodatnih uslova kojima se direktno utiče na strukturu i odvijanje srpske........