NIS, kriza EU, Kosmet: Šta nas čeka u 2026. |
U čitavom vojnom budžetu Sjedinjenih Američkih Država za narednu godinu, koji iznosi 925 milijardi dolara i napisan je s gotovo 600 hiljada reči da opravda toliki trošak, reč Bajden pojavljuje se samo jednom.
I to u pododeljku 8332/19, u sklopu Zakona o demokratiji i prosperitetu na Zapadnom Balkanu, gde se u pohvalno-aktivističkom tonu beleži kako je predsednik Bajden – a ne automatska olovka kakvom ga smatra predsednik Tramp – u martu ’22. pokrenuo Inicijativu evropske demokratske otpornosti. Koja pored ostalog uključuje i podršku onlajn fektčekerima – internet cenzorima na braniku duboke evroatlantske države i njenih interesa kojima Tramp sad ukida vize za Ameriku. U sklopu njihove šire borbe za kontrolu interneta, no, o tome nekom drugom prilikom.
Nego, ovaj zakon o Zapadnom Balkanu, koji je umetnut duboko u vojni budžet Amerike, spominje i proteste u Srbiji posle izbora u decembru ’23. Ali ni rečju ne spominje proteste posle pada nadstrešnice u Novom Sadu koji više-manje traju već godinu dana i nesumnjivo predstavljaju značajniju političku okolnost od onih postizbornih protesta koji su bili pa prošli još pre dve godine.
I povrh toga zagovara ulazak zapadnobalkanaca i njihovih država, uključujući državoliku tvorevinu, u Evropsku uniju. Štaviše, traži se bliska koordinacija s Evropskom unijom o još nekim pitanjima. A uz to i ulazak svih ovih država, uključujući državoliku tvorevinu, i u NATO.
Zašto baš ovi detalji sad privlače naročitu pažnju? A ne bi privlačili toliko naročitu pažnju da je neko drugi predsednik Amerike, a ne Tramp. U najkraćem: zato što je sve pobrojano u direktnoj suprotnosti s nedavno ustanovljenom – Trampovom –Strategijom nacionalne bezbednosti Sjedinjenih Američkih Država koja Evropsku uniju proglašava za neprijateljsku strukturu umesto da se zalaže za bilo kakvu koordinaciju i saradnju s njom.
Još traži da NATO prestane da se širi; pa čak i da izgleda da hoće da se širi, dok je ovde zalaganje za to izričito. A da i ne govorimo o Trampovom odnosu prema pospanom Džou Bajdenu, to jest automatskoj olovci koju je stavio u ram umesto njegovog portreta u predsedničkoj galeriji koju je ustanovio u Beloj kući.
Zakon o demokratiji i prosperitetu na Zapadnom Balkanu kao da je napisan tom, automatskom, a ne Trampovom olovkom. Što nas vraća i na spominjanje srpskih protesta iz ’23. i nespominjanje svih potonjih – kao indicija da je ovo o Zapadnom Balkanu i napisano još tada, a ne sada. Ali se zakulisnim lobiranjem i traljavim kopipejstovanjem to iz neke prethodne godine i administracije našlo u Trampovom vojnom budžetu za narednu godinu.
Što je možda (donekle) olakšavajuća okolnost za Trampovu reputaciju među Srbima, ali je i pokazatelj traljavosti srpskog lobiranja kod Trampa; uostalom, Bajdenovu je svojevremeno, a ne Trampovu preporuku, dobio naš ambasador u Americi, a to naš slučaj verovatno nije preporučilo u Trampovom okruženju.
Ali je zato, sudeći po odredbama Zakona o demokratiji i prosperitetu na Zapadnom Balkanu, za nas ostalo zaduženo ono što je bilo zaduženo i tada. Od zapovesti o međusobnom priznanju Srbije i samozvanog Kosova do zapovesti o ulasku u Evropsku uniju (i NATO) onoga što preostane od Srbije u skladu s geopolitičkim interesom Ursule fon der Lajen o kome je na ovom mestu bilo reči prošle nedelje.
Uz eliminisanje ruskog i kineskog uticaja s ovog prostora, kako bi nam se oduzeli ti stubovi naše suverene politike u cilju našeg stavljanja pod isključivo njihov uticaj.
No, ako je i jasno šta se sve hoće ovim zakonom, još nije sasvim jasno koliko će truda biti odvojeno u Vašingtonu za njegovu primenu u praksi. Zabrana izvoza „Linglong“ guma u Ameriku, zbog tobožnjeg ropskog rada kao izgovora, predstavlja zabrinjavajući indikator da nas neće zaboraviti. A dodatno zabrinjava i to što (po već viđanim scenarijima) ovaj zakon za naš slučaj predviđa i uvođenje personalnih sankcija pod bilo kojim izgovorima. Što će ukupan pritisak samo dodatno povećati.
Na nama je u narednom periodu da Trampu nekako objasnimo da je to Bajdenova, a ne njegova politika. Primeri Milorada Dodika i Viktora Orbana pokazuju da je i to moguće.
Ne može da bude proizvod slučajnosti što su četiri države u ovoj godini priznale lažnu državu Kosovo. A niko to nije učinio još otkako je to učinio Izrael pre pet godina, nažalost, na........