Koncem decembra (26. 12) s nemačke političke (i životne) scene otišao je čovek koji je i sam bio politička institucija Volfgang Šojble (81). Ako ne moćniji, u svakom slučaju uticajniji od kancelara. A bio je u raznim ministarskim foteljama u vladama Helmuta Kola (16 godina) i Angele Merkel (još 16).

A upravo je za tu funkciju – kancelarsku, najvažniji politički položaj u zemlji – bio predodređen. I bukvalno određen: Helmut Kol ga je gotovo (i javno) „imenovao” za „princa naslednika”.

Ima onih koji su verovali da je to učinio iz „preventivnih” razloga i u samoodbrani. Strahovao je, navodno, u potaji od mogućeg i opasnog rivalstva. Izuzetno sposobne i opasne „zmije u nedrima”: dugu (više od tri decenije), uspešnu i neprekinutu ministarsku karijeru Šojble je započeo kao šef Kolovog kabineta. I već se na toj funkciji pokazao kao vešt, naglašeno sposoban organizator i nemilosrdni čuvar vlasti: ništa mimo njega, i bez njega, nije moglo da prođe.

Kolov „politički sin”, ako se kancelar zaista toga u potaji pribojavao, nije istupio kao brutalni Brut. Tu ulogu preuzela je Kolova politička kći Angela Merkel.

Kol tada, istina, nije više bio na kancelarskom tronu. Posle poraza konzervativaca na parlamentarnim izborima 1998. najvažniji politički položaj preuzeo je socijaldemokrata Gerhard Šreder. Međutim – iako uzdrman izbornim porazom – bio je na kormilu (i dalje moćne) Hrišćansko-demokratske unije (CDU). A onda ga je zapljusnula, i praktično potopila, velika afere s mutnim i nelegalnim finansiranjem stranke, u čijem vrtložnom središtu se našao.

Dok je Šojble i dalje pokazivao lojalnost čoveku čiji spomenik „kancelara ujedinitelja” je tom aferom počeo da se ozbiljno kruni, Merkelova je iskočila iz rova: u autorskom tekstu objavljenom u politički najuticajnijem nemačkom dnevniku prva je resko i zaverenički odsekla kako partija ne sme da trpi posledice balasta njenog šefa.

Presuda je izrečena! Kol je morao da, posle kancelarskog – izblamirano i poniženo – siđe i s partijskog kormila. „Afera Kol” izbacila je Šojblea, za kratko, na partijski tron, ali ga je, ubrzo, lišila i oba trona: stranačkog i kancelarskog. Ispostavilo se da je sve vreme znao a ćutao, za aferu.

Zakasnelo priznanje da je i sam primio (za stranku) 100.000 maraka od jednog prodavca oružja – bila je presudna za Šojbleov pad s partijskog vrha. Razarajuća afera uvukla je, tako, Kolovog „princa naslednika” u svoje vrtložno grotlo. I otvorila, neočekivano, vrata moći i vlasti Angeli Merkel.

Merkelova je, s funkcije generalnog sekretara partije, oterala Šojblea s liderske pozicije. Ali njegov pad ga nije lišio neprikosnovene političke moći. Ostao je stožer u svim kancelarkinim vladama. Po mnogo čemu, posebno u stranci i unutrašnjoj politici – iz senke i drugog plana – bio je uticajniji od same Merkelove.

Po onoj, gde god da sedi, tu je čelo stola. U izjavama povodom njegove smrti, a oglasili su svi od imena i formata, često se spominjala činjenica da je, s funkcijama ili bez njih, Šojble bio i ostao politička institucija. I neverovatna politička karijera: od 1972. sve do smrti bio je, neprekinuto, poslanik Bundestaga. Jedinstven (i teško ponovljiv) slučaj u 150 godina nemačkog parlamentarizma.

U njegovim venama tekla je politika. Ništa ga od nje nije moglo odvojiti. Ni politički porazi, pa čak ni atentat koji ga je, do kraja života, vezao za invalidska kolica. Na Šojblea je, tokom predizbornog skupa, pucao psihički bolestan čovek. Ostao je paralizovan od trećeg grudnog pršljena, ali ga ni to nije udaljilo od politike. Samo nekoliko nedelja posle atentata održao je u klinici, gde se oporavljao, konferenciju za medije i najavio politički povratak.

Atentat se dogodio na vrhuncu njegovog najvećeg političkog uspeha. Nekoliko nedelja pre toga slavljen je kao arhitekta ponovnog nemačkog ujedinjenja. Njegovo majstorsko delo.

Šojble je, naime, bio glavni pregovarač u ime Zapadne Nemačke s partnerima sa istočne strane. I čovek koji je, posle pada Berlinskog zida, pobednički diktirao uslove: umesto ujedinjenja, s eventualnim, a referendumskim izjašnjavanjem, isposlovao je birokratski bespogovorno prisajedinjenje Istočne Nemačke (Nemačke Demokratske Republike) Zapadnoj.

Šojbleu su, u ličnoj tragediji, i invalidska kolica služila, ne tako retko, kao političko sredstvo. Morali su da mu se klanjaju (kako bi se rukovali) najveći moćnici (nemački mediji su u njegovoj foto-biografiji najčešće pokazivali Baraka Obamu u takvoj poziciji) i krunisane glave.

Šojbleova invalidska kolica su očigledno imala udela i u odlučivanju poslanika Bundestaga o budućoj prestonici ujedinjene Nemačke. Pratio sam tu zaista dramatičnu sednicu kao stalni dopisnik Politike iz Bona. Parlament je još zasedao u ovom gradu. Sednica je trajala ceo dan i do duboko u noć. Oslobođeni stranačkih obaveza, poslanici su se izjašnjavali (a gotovo svi su izašli za govornicu) po sopstvenoj savesti i ubeđenju.

„Trka” između Bona i Berlina bila je dramatična i gotovo do samog kraja neizvesna. Granica je ovoga puta išla (uglavnom) generacijski. Stariji su bili za Berlin – koji je i u Osnovnom zakonu (ustavu) Zapadne Nemačke figurirao kao prestonica zemlje kad dođe do njenog ujedinjenja.

Mlađi su pak bili za Bon, kao centar „istinske nemačke demokratije”, a protiv Berlina i senki nemačke prošlosti. Jedan od retkih među njima koji se opredelio za Berlin bio je upravo Volfgang Šojble. Izašao je, u kolicima, za govornicu u času kad se rezultat „utakmice” (njen ishod), sportski rečeno, „lomio”.

Održao je sjajan, emotivan (iako se javno nikad nije predavao emocijama) i ubedljiv govor. Ispraćen je do poslaničke klupe (vladajućih) konzervativaca snažnim aplauzom. S druge strane amfiteatra (zgrada vodovoda!) u kojoj je zasedao Bundestag, ustao je socijaldemokrata (ikona crvenih) Vili Brant. Prešao je upadljivo lagano preko scene, prišao Šojbleu i čestitao, držeći mu (kao u smišljenoj dramskoj pauzi) dugo i čvrsto ruku.

Čin i trenutak koji je imao snažno psihološko dejstvo i poruku: Brant je bio gradonačelnik Zapadnog Berlina u vreme podizanja (famoznog) zida. Aplauz je bio još snažniji i duži. Dovoljan da rezultat, posle toga, iako tesan, krene u korist Berlina. Još jedna kruna u Šojbleovoj političkoj karijeri.

Od svih ministarstava – a promenio ih je u (beskrajno dugim) vladama Helmuta Kola i Angele Merkel – najviše je u zemlji i inostranstvu upamćeno, po rigoroznosti i neumoljivosti koju je ispoljavao, vreme kad je (u kabinetu Merkelove) bio ministar finansija.

U tom kontekstu, ostaće posebno upamćen u Grčkoj. U vreme njihove dramatične dužničke krize Nemac se (i u ime EU) ponašao gotovo inkvizitorski, zatežući omču, diktirajući uslove nepodnošljivo rigorozne štednje, oko grčkog vrata. Grci su ga doživljavali kao otvorenog i opasnog neprijatelja. U grčkim medijima (karikaturama) crtan je s Hitlerovim brčićima i nacističkim (esesovskim) obeležjima.

Ako je bio sprečen („afera Kol”) da se domogne (pred)određenog trona, postao je, u vreme Merkelove, formalno i reprezentativno, druga politička ličnost u zemlji: bio je predsednik Bundestaga.

Naslov i oprema teksta: Novi Standard

Izvor: RT Balkan

Naslovna fotografija: Tanjug/AP Photo/Martin Meissner

BONUS VIDEO:

QOSHE - Odlazak Volfganga Šojblea - Miroslav Stojanović
menu_open
Columnists Actual . Favourites . Archive
We use cookies to provide some features and experiences in QOSHE

More information  .  Close
Aa Aa Aa
- A +

Odlazak Volfganga Šojblea

33 0
03.01.2024

Koncem decembra (26. 12) s nemačke političke (i životne) scene otišao je čovek koji je i sam bio politička institucija Volfgang Šojble (81). Ako ne moćniji, u svakom slučaju uticajniji od kancelara. A bio je u raznim ministarskim foteljama u vladama Helmuta Kola (16 godina) i Angele Merkel (još 16).

A upravo je za tu funkciju – kancelarsku, najvažniji politički položaj u zemlji – bio predodređen. I bukvalno određen: Helmut Kol ga je gotovo (i javno) „imenovao” za „princa naslednika”.

Ima onih koji su verovali da je to učinio iz „preventivnih” razloga i u samoodbrani. Strahovao je, navodno, u potaji od mogućeg i opasnog rivalstva. Izuzetno sposobne i opasne „zmije u nedrima”: dugu (više od tri decenije), uspešnu i neprekinutu ministarsku karijeru Šojble je započeo kao šef Kolovog kabineta. I već se na toj funkciji pokazao kao vešt, naglašeno sposoban organizator i nemilosrdni čuvar vlasti: ništa mimo njega, i bez njega, nije moglo da prođe.

Kolov „politički sin”, ako se kancelar zaista toga u potaji pribojavao, nije istupio kao brutalni Brut. Tu ulogu preuzela je Kolova politička kći Angela Merkel.

Kol tada, istina, nije više bio na kancelarskom tronu. Posle poraza konzervativaca na parlamentarnim izborima 1998. najvažniji politički položaj preuzeo je socijaldemokrata Gerhard Šreder. Međutim – iako uzdrman izbornim porazom – bio je na kormilu (i dalje moćne) Hrišćansko-demokratske unije (CDU). A onda ga je zapljusnula, i praktično potopila, velika afere s mutnim i nelegalnim finansiranjem stranke, u čijem vrtložnom središtu se našao.

Dok je Šojble i dalje pokazivao lojalnost čoveku čiji spomenik „kancelara ujedinitelja” je tom aferom počeo da se ozbiljno kruni, Merkelova je iskočila iz rova: u autorskom tekstu objavljenom u politički najuticajnijem........

© Нови Стандард


Get it on Google Play