Budžetska drama tera Šolca da bude ono što je do sada izbegavao: da u koalicionim (sve dramatičnijim) sporenjima koristi „kancelarsku kartu” i preseca (njegova je poslednja), što ga – u takvom politički hazarderskom poduhvatu – uvlači u rizik da pre roka siđe s vlasti. Politička karijera Olafa Šolca bila je, i jeste, puna iznenađenja, uspona i padova. Njegova stranka Socijaldemokratska partija (SPD) ga je prihvatala i (grubo) odbacivala. Kad je svojevremeno, na partijskom kongresu, izgubio kandidaturu za generalnog sekretara stranke, tadašnji njen šef Franc Mintefering ga je, vidno utučenog, tešio: „Olafe, još si mlad, naći će se nešto i za tebe.”

Mintefering tada, sasvim sigurno, nije računao s tim da će Olaf jednog dana postati kancelar. Četvrti po redu socijaldemokrata na politički najvažnijem – iako formalno ne najvišem (to je, protokolarno, „rezervisano” za šefa države) položaju u zemlji. Tu socijaldemokratsku listu predvodili su zaista veliki kancelari Vili Brant i Helmut Šmit, a onda je „žica” počela da se tanji, sa Gerhardom Šrederom i Olafom Šolcom. Sa ovim poslednjim – trenutno aktuelnim – čak (veoma) dramatično. Do pucanja. Nikad jedan kancelar na polovini mandata nije bio manje popularan od Šolca. Prema poslednjim istraživanjima, samo trećina nemačkih građana je makar donekle zadovoljna njegovim radom.

Lider opozicione Hrišćansko-demokratske unije (CDU), koja je dala najviše kancelara i najduže vladala zemljom (od Konrada Adenauera do Angele Merkel), Fridrih Merc optužio je Šolca da nije sposoban da Nemačku izvuče iz (duboke) krize. I da su mu „kancelarske cipele dva broja veće”. Hoće li Šolc, u situaciji kad se nad njegovom (političkom) glavom nadvijaju tmurni oblaci, uspeti da izbegne sudbinu istorijskog gubitnika, iznuđenog i prevremenog silaska (pada) s kancelarskog trona?

Odavno koaliciona vlada tri stranke različitih programskih i ideoloških opredeljenja (crveno-žuto-zelena „semafor koalicija”, socijaldemokrata, liberala i ekologa) ne bi, prema svim istraživanjima, kad bi došlo do izbora, imala potrebnu većinu. Upozoravajuća činjenica: ne računajući opozicioni konzervativce, i dalje najjaču političku formaciju, takođe opoziciona (medijski i politički anatemisana) Alternativa za Nemačku ostavila je za sobom sve (pojedinačno) stranke vladajuće koalicije. A ta razlika, u nezadrživom pohodu, i usponu Alternative, biva sve upadljivija. I dramatičnija. Alarm kod etabliranih, tradicionalnih stranaka odavno je uključen, a kako vreme prolazi, stižu nova iznenađenja. Šok za šokom.

Najnovije istraživanje „Nemački trend”, koje se, u redovnim intervalima, obavlja za prvi program javnog (televizijskog) servisa ARD, pokazalo je da na istoku zemlje – na teritoriji bivše Nemačke Demokratske Republike – Alternativa uživa snažniju podršku od svih ostalih parlamentarnih stranaka. Za osam procenata (32 prema 24) jača čak i od dosad najjače Hrišćansko-demokratske unije (CDU). Najstarija (gotovo dva veka) i nekad tako moćna Socijaldemokratska partija (SPD) spala je, u ovom istraživanju, na ponižavajućih 12%. Loše su prošli i njeni koalicioni partneri. Zeleni bi osvojili (jedva) devet odsto glasova, a Slobodni demokrati (liberali) bi ispali iz igre: ne bi uspeli da preskoče „prag” od pet odsto.

Podaci s eksplozivnom političkom snagom: u tri istočnonemačke pokrajine – Saksoniji, Tiringiji i Brandenburku – upravo tamo gde Alternativa stoji tako nadmoćno, sledeće jeseni održavaju se parlamentarni izbori. Posebno važni: oni bi mogli (možda presudno) da utiču na ishod izbora za Bundestag godinu dana kasnije, 2025. (ako zaista ne dođe do vanrednih izbora), pa i sudbinu Nemačke. Ne samo zbog činjenice što snažni desničarski vetrovi uveliko tutnje Evropom (najnoviji slučaj: Holandija) nego zbog mogućeg političkog haosa u slučaju (ubedljive, a očigledno već „uprogramirane”) pobede Alternative za Nemačku. Sve ostale parlamentarne stranke napravile su „sanitarni kordon” oko Alternative: zavetno su se zaklele da neće s „ekstremnim desničarima” sarađivati. Šta učiniti u takvoj situaciji? Zaobići stranku koja je dobila najviše glasova, ignorisati tu činjenicu bilo bi – u demokratskim pravilima igre – (odviše) riskantan politički potez.

Do tada, međutim, ima još (iako ne i mnogo) vremena. Za sudbinu Šolcove vlade sada su upravo sudbonosni trenuci. Pod teretom najnovije krize, budžetske (a ona bi mogla da se pokaže opasnijom od pandemije, energetske krize, čak i ratova u Ukrajini i na Bliskom istoku), vlada kancelara Šolca bi mogla da siđe s političke scene pre vremena. Sve su, naime, učestaliji zahtevi za vanrednim izborima, kao jedinim smislenim načinom da se izađe iz krize. Uticajni bavarski premijer, lider (tamošnje) Hrišćansko-socijalne unije (CSU) Markus Zeder traži da se izbori za Bundestag održe 9. juna – uporedo sa izborima za Evropski parlament.

Drama koja potresa politički Berlin nastala je posle presude Ustavnog suda iz Karlsruea (o čemu je Pečat već pisao) koja je praktično srušila vladinu projekciju budžeta za 2024. godinu. Novo je: nema (još) svetla na kraju tunela. Nema više govora o „sklapanju” novog budžeta do kraja ove godine, a svi rokovi kada je najvažniji vladin dokument trebalo da se nađe pred poslanicima odavno su prošli.

Grozničavo upinjanje lidera tročlane, sve nesložnije, vladajuće koalicije oko toga gde, i kako, pronaći (velikih) 60 milijardi evra – koje je Ustavni sud prebrisao iz, sada već otpisane, budžetske projekcije – i pored više „kriznih sastanaka” u kancelarovom uredu, ostalo je bez rezultata. Svaka od stranaka „semafor koalicije” vuče na svoju stranu – grčevito braneći svoje (stranačke) „svete krave”, finansiranje projekata koji su „zaštitni znak” stranačkih profila i izbornih obećanja. Socijaldemokrate brane socijalnu državu, Zeleni svoju „zelenu agendu”, stranka vezana pupčanom vrpcom s krupnim kapitalom i industrijskim moćnicima neće da čuje za povećanje poreza imućnijima. A Liberali su – preko svog lidera Kristijana Lindnera, kao ministra finansija – čuvari kase.

Vlada kancelara Šolca našla se, tako, pred zjapećom „budžetskom rupom” (onih nedostajućih 60 milijardi evra), pred zidom koji ne zna kako da preskoči. Svi potencijalni izlazi su komplikovani i politički eksplozivni: drastična štednja, s kresanjem socijalnih izdataka, uključujući (izdašnu) finansijsku pomoć Ukrajini, precrtavanje ambicioznih projekata iz „zelene agende”, ili uklanjanje „kočnice duga” – što bi vladi omogućilo da se zadužuje preko ustavom određene „crvene linije”.

Za ovu poslednju opciju, koja bi, samo naizgled, mogla da deluje spasonosno – novi dugovi zadovoljili bi sve stranačke prohteve, izbegavajući drastične i bolne rezove – trebalo bi proglasiti finansijsko vanredno stanje. I to je, međutim, skopčano s velikim problemima. Vlada bi, i kad bi se na to odlučila, morala da obezbedi dvotrećinsku većinu u parlamentu. I sami koalicioni partneri, Liberali, poslovične „štediše” i „tvrdice”, međutim, nisu skloni toj avanturi. A jaka opoziciona formacija, demohrišćani, poručila je preko svog lidera, ranije spomenutog Merca: ne računajte na nas.

Šolc se, u ulozi kancelara, dosad ponašao, i pokazivao, kao neuspešni moderator. Traganje za kompromisnim rešenjem – čemu je uvek bio sklon – pokazalo se kao nemoguća misija. Kad su ga svojevremeno opominjali, i optuživali, da ne koristi „zlatnu kancelarsku kartu” (u koalicionim sporenjima kancelarova je poslednja), pokazujući time lidersku slabost, Šolc je uzvraćao: ne želi, naglašavao je, da bude Džon Vejn, i da bespogovorno preseca. To nije njegov stil, isticao je. Hoće li Olaf Šolc, ipak, uskočiti u „čizme” Džona Vejna? To su mu preporučili delegati partijskog kongresa održanog minulog vikenda (čiji počasni gost je, da i to spomenem, ne bez određene berlinske političke poruke, bio Aljbin Kurti): njih 600 je, ovacijama koje su trajale čitavih pet minuta (precizni, i medijski, Nemci!), okuražilo najednom borbenog i ofanzivnog kancelara.

Da podsetimo u priči o Šolcovim usponima i padovima: Olafa njegova Socijaldemokratska partija nije prihvatila za stranačkog lidera. Opredelila se za (gotovo anonimni) dvojac, iz prkosa prema političarima s dugim stažom. Šolc je u (gubitničku) partijsku izbornu kampanju ušao s pozicije vicekancalara i ministra finansija u vladi Angele Merkel. Stranka je, ipak, shvatila, da bi gubitnik Šolc mogao da bude dobitna kombinacija u trci za kancelarski tron. I desilo se zaista (političko) čudo: stranački gubitnik postao je pobednik!

Ovoga puta Šolc je, ne više birokratski hladno i suvo („šolcomat”), s povišenom (političkom) temperaturom i jakim emocijama, poručio da – ne samo delegatima u dvorani i biračkoj socijaldemokratskoj bazi nego (ratoborno) i koalicionim partnerima – neće dozvoliti razgradnju socijalne države (SPD je, nekada, izvorno bio zaštitnik radništva i siromašnih), ali ni kresanje pomoći Ukrajini.

Šolcova „neočekivana hrabrost” i njegov hazarderski potez izazivanja koalicionih partnera mogli bi – ako koalicionari ostanu tvrdokorni (a njih, bar za sada, drži na okupu strah od gubitka na vanrednim izborima) – da budu račun bez krčmara. I da ubrzaju njegov pad s kancelarskog trona. A stav kancelara Šolca da će nemačka pomoć Ukrajini biti (još) izdašnija ako pomoć drugih bude jenjavala (nemački mediji su u tome pročitali „nejasnu situaciju” u SAD) verovatno najbolje ilustruje radikalan kancelarov zaokret u „istočnoj politici”, koju je inaugurisao Vili Brant. Politici koja je potom, decenijama, bila DNK Socijaldemokratske partije.

Sa te programske platforme Olaf Šolc je, uostalom, u izbornoj kampanji, dobio (možda i pobedonosne) glasove. U njoj je, podsetimo, izričito pisalo: evropske bezbednosti i mira ne može biti u Evropi protiv Rusije, nego upravo s Rusijom. Bile su to konture „nove istočne politike”, u čijem središtu je trebalo da budu novi, konstruktivniji i bolji odnosi s Moskvom. I onda radikalan zaokret. U dokumentima – koje je prihvatio poslednji kongres SPD minulog vikenda – ključni stav iz programske (predizborne) platforme preimenovan je: nema mira s (ovom) Rusijom, sve dok se ona „fundamentalno ne promeni…”

Naslov i oprema teksta: Novi Standard

Izvor: Pečat

Naslovna fotografija: AP Photo/Markus Schreiber

BONUS VIDEO:

QOSHE - Ljuljanje kancelarskog trona ili račun bez krčmara - Miroslav Stojanović
menu_open
Columnists Actual . Favourites . Archive
We use cookies to provide some features and experiences in QOSHE

More information  .  Close
Aa Aa Aa
- A +

Ljuljanje kancelarskog trona ili račun bez krčmara

27 1
15.12.2023

Budžetska drama tera Šolca da bude ono što je do sada izbegavao: da u koalicionim (sve dramatičnijim) sporenjima koristi „kancelarsku kartu” i preseca (njegova je poslednja), što ga – u takvom politički hazarderskom poduhvatu – uvlači u rizik da pre roka siđe s vlasti. Politička karijera Olafa Šolca bila je, i jeste, puna iznenađenja, uspona i padova. Njegova stranka Socijaldemokratska partija (SPD) ga je prihvatala i (grubo) odbacivala. Kad je svojevremeno, na partijskom kongresu, izgubio kandidaturu za generalnog sekretara stranke, tadašnji njen šef Franc Mintefering ga je, vidno utučenog, tešio: „Olafe, još si mlad, naći će se nešto i za tebe.”

Mintefering tada, sasvim sigurno, nije računao s tim da će Olaf jednog dana postati kancelar. Četvrti po redu socijaldemokrata na politički najvažnijem – iako formalno ne najvišem (to je, protokolarno, „rezervisano” za šefa države) položaju u zemlji. Tu socijaldemokratsku listu predvodili su zaista veliki kancelari Vili Brant i Helmut Šmit, a onda je „žica” počela da se tanji, sa Gerhardom Šrederom i Olafom Šolcom. Sa ovim poslednjim – trenutno aktuelnim – čak (veoma) dramatično. Do pucanja. Nikad jedan kancelar na polovini mandata nije bio manje popularan od Šolca. Prema poslednjim istraživanjima, samo trećina nemačkih građana je makar donekle zadovoljna njegovim radom.

Lider opozicione Hrišćansko-demokratske unije (CDU), koja je dala najviše kancelara i najduže vladala zemljom (od Konrada Adenauera do Angele Merkel), Fridrih Merc optužio je Šolca da nije sposoban da Nemačku izvuče iz (duboke) krize. I da su mu „kancelarske cipele dva broja veće”. Hoće li Šolc, u situaciji kad se nad njegovom (političkom) glavom nadvijaju tmurni oblaci, uspeti da izbegne sudbinu istorijskog gubitnika, iznuđenog i prevremenog silaska (pada) s kancelarskog trona?

Odavno koaliciona vlada tri stranke različitih programskih i ideoloških opredeljenja (crveno-žuto-zelena „semafor koalicija”, socijaldemokrata, liberala i ekologa) ne bi, prema svim istraživanjima, kad bi došlo do izbora, imala potrebnu većinu. Upozoravajuća činjenica: ne računajući opozicioni konzervativce, i dalje najjaču političku formaciju, takođe opoziciona (medijski i politički anatemisana) Alternativa za Nemačku ostavila je za sobom sve (pojedinačno) stranke vladajuće koalicije. A ta razlika, u nezadrživom pohodu, i usponu Alternative, biva sve upadljivija. I dramatičnija. Alarm kod etabliranih, tradicionalnih stranaka odavno je uključen, a kako vreme prolazi, stižu nova iznenađenja. Šok za šokom.

Najnovije istraživanje „Nemački........

© Нови Стандард


Get it on Google Play