Za kritičko preispitivanje „zvaničnog srebreničkog narativa” od prvorazrednog značaja bilo je pojavljivanje izveštaja Srebreničke istraživačke grupe (2005) na desetogodišnjicu tragičnih događaja. Pojavljivanje ovog izveštaja izazvalo je pravu konsternaciju na Kolektivnom zapadu, prvenstveno zbog sjajno ukomponovanog tima stručnjaka, koji je predvodio profesor Edvard Herman.
***
Profesor Edvard Herman (1925-2017) bio je istaknuti američki intelektualac i jedan od najpronicljivijih posmatrača tamošnje društvene stvarnosti. Odrastao je u porodici jevrejskog porekla i još u ranoj mladosti se zainteresovao za istraživanja u oblasti ekonomije – posebno finansija – a imao je i briljantnu pedagošku karijeru. Bio je profesor emeritus na Vartonovoj školi ekonomije i Anenbergovoj školi za komunikacije na Univerzitetu u Pensilvaniji.
Poznavaoci njegovog dela (poput Stefana Karganovića) ističu da „nije bio zagriženi sledbenik bilo koje ideologije, ali je nesumnjivo pripadao levici, u najširem i pre svega moralno angažovanom značenju te reči”. Karganović s pravom uočava da je „nepokolebljivo ustajao u odbranu poniženih i uvređenih našega vremena, bilo da se radilo o obespravljenim društvenim slojevima, kao i čitavim narodima koje sve ogoljenije totalitarni svetski poredak kolektivno proganja, bestidno žigoše sopstvenim gresima i porocima i bahato gura na samu ivicu istorije, pa čak i egzistencije”.
Ova vrsta Hermanovog intelektualnog opredeljenja bila je osnovni razlog njegove dugogodišnje uspešne saradnje sa Noamom Čomskim. Vrhunac njihovog zajedničkog angažmana svakako je bilo objavljivanje spektakularne studije Proizvodnja saglasnosti: politička ekonomija masovnih medija (1988) u kojoj su precizno prikazali model ponašanja savremenih medija i medijske performanse, čiju okosnicu čine sledeći faktori: vlasništvo, advertajzing, izvori informacija, oštra kritika (flak) i supersmisao (ideologija).
U ovoj studiji Čomski i Herman su pokazali na koji način ekonomski interesi, ili „tržišne snage” (market forces) prikriveno i uglavnom neopaženo usmeravaju ton i sadržaj „vesti”, i tumačenje događaja koje javnost konzumira. Ovde nije samo reč o poništavanju jedne profesije (novinarske) nego i o sistematskom podsticanju korporativnih medija da u javnom prostoru guše različita mišljenja, što pogađa samu srž zapadnog „demokratskog procesa”. Aktuelni događaji u Americi ovu tezu nedvosmisleno potvrđuju.
U Hermanovom stvaralačkom opusu veoma važno mesto zauzima knjiga Politika genocida (koautor je Dejvid Piterson). Jedan od najvažnijih zaključaka ove knjige jeste da se „zapadna civilizacija” razvijala na temeljima užasa koje je činila urođeničkim narodima, po pravilu obojenim narodima na udaljenim mestima. U Africi se odigrala trgovina robljem, što je svakako jedna od najmonstruoznijih zločina u ljudskoj istoriji, a u Južnoj i Severnoj Americi je izvršen genocid ogromnih razmera: Indijanci su gotovo u potpunosti zbrisani, devedeset i više procenata urođeničkih naroda Južne i Severne Amerike je istrebljeno. To su istinski genocidi.
Ali, razume se, ako pogledate sadržaj udžbenika na Zapadu vi to ne možete da pročitate. Važnost knjige Politika genocida je i u tome da u analitički prostor uvodi ključnu razliku između „vrednih i bezvrednih žrtava”. Setimo se samo načina na koji su korporativni mediji različito vrednovali žrtve terorističkih napada od 11. septembra u SAD u odnosu na žrtve u sličnim terorističkim napadima u drugim delovima sveta.
Pojednostavljeno, „vredne žrtve” uvek su one koje potiču iz nacionalnih zajednica ili društvenih grupa koje su korisne za realizaciju političkih i ekonomskih........