Tekst Miloša Crnjanskog za list „Jedinstvo” od 12. jula 1919
***
Svi bi mi bili za revoluciju, da one zavise od nas i da se daju voditi. Ali revolucija ne zavisi u svom razvoju od ljudi, nego od prilika – u tome je njena tragičnost, pa i njena uzaludnost. Nijedna se još revolucija nije razvijala po volji, nego uvek kao komedija raznih nehotičnih prilika. Uzrok joj je duševni razvoj materijalni, a sudbina zamršena igra glupih, neočekivanih strasti i slučajeva. Pa bila ta revolucija hrišćanstvo, ili braće Graha, ili vizantijske, ili nemačkih seljaka, ili engleske, ili tzv. „velika” Francuska. Tako će biti i sa današnjom boljševičkom. I nijedna ne postiže svoj cilj nasiljem, nego sa sto drugih snaga, koje su sve: vaspitanje.
Uzaludne su revolucije, koje menjaju materijalni poredak sveta, jer nemaju snage da preobraze čoveka. Mase, čovečanstvo se ne menja revolucijom, nego vaspitanjem. A vaspitanje nije samo škola, nego počevši od novina i sve što se vidi i čuje u javnosti, to su železnice, dobri putevi i higijena, to je sav i svaki rad na zemlji. Mase uopšte ne prave revoluciju – nju prave grupe ljudi. Ali bi poslednje opravdanje revolucije bilo da ubrzava progres, međutim, sve su revolucije dokaz da se čovečanstvo razvija užasno lagano i ne vodeći brige o revolucijama. Krv i lešine su uzaludne, revolucije se svrše, a postigne uvek samo ono što bi se moglo i bez nasilja postići.
Svet ne menja nasilje nego simpatija. Osim toga, revolucije ne računaju sa nepromenljivim činjenicama i zato podležu, promene (u celini; prim. prir.) svoj prvobitni cilj i svršavaju kompromisom. Hrišćanstvo je prva svetska revolucija koja je uspela da pokori skoro ceo svet, pa ipak je učinilo kompromis jer nije računalo sa materijalnim uzrocima, kao što danas boljševizam zaboravlja duševne uzroke, koji su ga doveli.........