Nemiri u Iranu – pogled iz Moskve |
Ono što se dešava u Iranu predstavlja primer političke krize izazvane istovremeno spoljnim pritiskom, podelama unutar elite, odvojenošću izolovane elite od javnog mnenja i nevoljnošću rivalskih grupa da se pozabave nagomilanim društveno-ekonomskim problemima.
Kombinaciju većine ovih faktora zapadne zemlje, posebno Sjedinjene Države, obično koriste za izvođenje obojenih revolucija ili, da stvari nazovemo pravim imenima – državnih udara. I sada vidimo kako Amerikanci koriste ovaj klasični „algoritam“. U Iranu se navedeni unutrašnji uslovi sklapaju u koherentan sistem.
Neposredni početak aktuelnih događaja može se pratiti od 26. novembra 2025. godine, kad je Pezeškijanova vlada najavila povećanje cena goriva. Takva odluka, kao što je dobro poznato, pokreće opšte povećanje cena. Istovremeno, pripremljene su mere za devalvaciju rijala, u korist određenih ekonomskih grupa povezanih sa izvozom. Time je pokrenut mehanizam koji je omogućio da se posledice ovih odluka tačno predvide u roku od tri meseca. U stvarnosti, sve se dogodilo čak i malo ranije.
Pezeškijanovo ponašanje sugeriše da se on pripremao za takav razvoj događaja, gradeći sebi reputaciju „saosećajnog prema narodu“. Posete inostranstvu, usred rastuće spoljne izolacije zemlje, pokazale su javnosti da su kontakti mogući. Njegove izjave na početku protesta da se spoljni uticaji ne mogu kriviti za sve i da su same vlasti krive za mnoge probleme, dale su Irancima osećaj da je neko u rukovodstvu sposoban da razume potrebe običnih ljudi.
Široku pažnju privukla je izjava Teherana da oni koje je smatrao prijateljima nisu pritekli u pomoć u kritičnom trenutku dvanaestodnevnog rata. Aluzija na Rusiju i Kinu bila je previše očigledna i dotakla se osećanja povređenosti i frustracije Iranaca zbog događaja od prošlog leta. Naravno, ni reči nije bilo o zakulisnoj pomoći i podršci Rusije i Kine. Rezultat je bio situacija u kojoj je „branilac naroda“ postao upravo onaj ko je narodu stvorio sve probleme.
Smisao Pezeškijanove igre postaje jasniji kad se razmotri još jedan aspekt situacije. On i njegov tim su instrumenti u borbi između iranskih elitnih grupa. Izgrađene na klanovsko-porodičnim principima, ove malobrojne porodice čine zatvoreni krug onih koji određuju sudbinu zemlje. Fizička eliminacija brojnih ključnih ličnosti u iranskoj politici poslednjih godina postavila je klanove Laridžani i Rohani (Pezeškijan je povezan sa prvim) u prvi plan zakulisne borbe. Njihovo jačanje dogodilo se nakon uništenja i neutralizacije rukovodstva IRGC-a od strane Izraela i Sjedinjenih Država tokom dvanaestodnevnog rata i ranije. Do tada je uticaj snaga bezbednosti bio presudan.
Pezeškijanovo ponašanje sugeriše da se on pripremao za takav razvoj događaja, gradeći sebi reputaciju „saosećajnog prema narodu“
Gledajući unazad, čini se verovatnim da je prvobitni plan bio da se Raisi unapredi na mesto vrhovnog vođe – ključnu poziciju u trenutnom iranskom sistemu moći – a Sulejmani na predsedničku poziciju. Ubistvo Sulejmanija bilo je prvi udarac ne samo ovim planovima, već celom iranskom sistemu vlasti.
Sulejmani je bio strateg koji je izgradio sistem snaga koje su obuhvatale ceo Bliski istok i južnu Arabiju. Bio je geopolitičar koji je, kako se veruje, ubedio rusko rukovodstvo da interveniše u građanskom ratu u Siriji. Ta odluka Moskve u jesen 2015. godine promenila je odnos snaga ne samo u regionu već i u međunarodnoj politici u celini. Bratstvo po oružju koje se pojavilo tokom sirijske kampanje uspostavilo je odnos poverenja između ruskog i iranskog rukovodstva........