„O rode, svim na svijetu ljudma najmrži.
Podmukla vijeća leglo, Sparte stànâri,
U laži prvâci, u pletkam’ vještâci!
Sve prijevarno je, ništa zdravo, misli se
Sveđ stramputicom kradu – krivo štuje vas
Sva Helada. Što nije u vas? Nema li
Umorstva silna? Nijeste l’ grdni lakomci?
Ne govorite l’ jedno, drugo mislite?
Ej propali!“
Tako uzvikuje Euripidova Andromaha (V. 446 ff.), jadikujući zbog Sparte (1), a atički besednici opširno nastavljaju u tom duhu. Neizbežna sudbina Sparte, u kojoj se nije pisalo, već kratko besedilo, bila je ta što joj je Atina, prvenstveni predvodnik pera u helenskim stvarima, učvrstila reputaciju smrtnog neprijatelja u celini. Već i najstarijem, podrobnom svedoku u vezi sa Spartom, halikarnaškom Herodotu, prigovara se da je, posle svog dugog boravka u Atini, postao previše nepoverljiv prema Spartancima; nasuprot tome, Tukidid je zadržao uzvišenu, skoro nepojmljivu objektivnost, a najzad, bilo je i atinskih konvertita koji su veličali Spartu: u 7. stoleću Tirtej, najstariji, u 5. i 4. stoleću Ksenofont, najrevnosniji i najuticajniji od svih (2).
Veličina te osobene političko-socijalne tvorevine bila je dvojaka: Sparta je po sebi bila, u neku ruku, najpotpunije predstavljeni grčki polis, ali je, ujedno, držala, protivtežu celoj ostaloj, delimično drugačije uobličenoj, a delimično sasvim drugačije razvijenoj Grčkoj, a pošto joj je u velikoj krizi svekolikog grčkog života krajem 5. stoleća pripala pobeda, u kojoj je ona bespoštedno uživala tokom trideset godina, to je i sjaj bio veliki i opšti, pa je preživeo i potonju nesreću. Što je stvarna Sparta dublje tonula, to je više uzdizano ono što je bilo ranije. Toj državi su više zavideli nego što su je se gnušali, pa bi i poneki drugi polis poželeo da postane takav, a da nije dopustio da ga nadrastu druge snage, naime, demokratija i individualizam.
Izgleda da je onaj dorski narod koji je, pri velikoj seobi, negde u 11. stoleću, prodro u dolinu Evrotas, najpre blago postupao sa zatečenim i pobeđenim Ahajcima, ukoliko se ovi nisu bili iselili, i sa ostacima drugih naroda (Lelezi, Minijci, itd.) (3). A potom se, u međusobnom opasnom razdoru, možda ugrožen od pobeđenih, u 9. stoleću taj narod silovito pokrenuo (4), te sebi uveo moćnu, čvrstu organizaciju, a Ahajcima trajno ropstvo. Taj pokret je personifikovan u Likurgu; u njegovom liku, kao i u Tezejevom za Atinu, svakako je sabran niz razvojnih tokova, od čega je mnogo šta opipljivo tek u poznije doba, jer je to menjanje onog početnog. To nimalo ne brine antički pogled: njegov Likurg je sama Sparta sa svim svojim ustanovama i oblicima života; on dela i stvara najrazličitijim povodima kroz četiri stoleća. Štaviše, već češće se postavljalo pitanje da li je on uopšte bio ljudski individuum, a ne, pre neki božanski lik. Ali i pored toga, ne nedostaje opširna zemaljska biografija, a političari su se, počev od Ksenofonta i Platona, naročito rado unosili u iskustva i procene zakonodavca. Priča se da je Likurg putovao sve do Egipta, čak do Libije i Indije, baveći se svojim uporednim proučavanjem; navodno je naročito Krit bio njegov uzor (5). Neosporno se tu nalazi štošta bitno, što zatim u Sparti ponovo izlazi na videlo; manje zato što su u obema zemljama vladali Dorci (jer dorsko pleme je na drugim mestima stvaralo sasvim drukčija ustrojstva), nego zato što su na obema stranama malobrojni vladali nad onim brojnim potčinjenima.
Već smo nagovestili kolika je, redovno, bila cena nastanka polisa. Ali uzdizanje Sparte su posebno mnogo platili oni koji su bili potčinjeni. Moglo se birati između svih vrsta porobljavanja, uništavanja, proganjanja. Izvestan broj gradova Ahajaca ostao je naseljen, bez sumnje, sad već kao otvorena mesta, ili su ih zaposeli isključivo Dorci; u šetnju kroz ruševine ostalih, čiji je procvat poznavao još Homer, čitalac može poći sa Pausanijom (6): „Tu je nekad ležao Faris, a ne onom mestu Briseja, gde još stoji hram Dionisa; uz more je ležao Hel, što ga osnova Persejev najmlađi sin Helej; ovde još živi kult Kore i u blizini je Eleusinion; tamo su ruševine jednog ahajskog grada, što ga nazivaše Kiparisija.“ Nikad se nije blago postupalo kad se stvarala nova sila, a Sparta je stvarno takva postala u odnosu na sve ono što je okolo živelo; ali je ona u celom obrazovanom svetu nametnula spoznaju o sebi sve do svog sutona, toliko je velika bila magija te silne volje i kroz pozna stoleća, čak i kad u tome nije sudelovala simpatija. Moć može na zemlji imati uzvišenu misiju, možda, samo na njoj, na tlu koje ona osigurava, mogu izrasti kulture najvišeg ranga. Ali moć Sparte je, izgleda, postojala samo zarad nje same i zarad njenog potvrđivanja, a njen trajni patos je porobljavanje potčinjenih i širenje vlasti po sebi.
Svakako, odlučujući razvojni tok ovde možemo shvatiti samo kao neponovljiv i iznenadan. Dorski narod je bio dovoljno snažan da preduzme novu podelu zemlje, jednu od onih svuda nastalih αναδασμοι (podela), i da za sebe zadrži ono što je bilo najviše (7) i najbolje, onih devet hiljada delova za koje se vezuju sva prava i dužnosti i koje, u potpunom broju, treba sačuvati kao neotuđive (8). Potčinjeni su podeljeni na one koji su još dobijali vlastitu zemlju za obradu (perijeci sa 30.000 delova, u stvari, s lošim ostatkom) i na one koji su morali da obrađuju zemlju Doraca (heloti, po sedam porodica naseljenih na jednom dorskom delu). Nije bio mali zadatak držati tu masu u podjednakoj zavisnosti u toku onih stoleća kad su svugde u Grčkoj uzele maha tiranija i demokratija. Ali taj zadatak je rešen (9), a najjači dokaz bezuslovne vlasti Doraca ili Spartanaca bio je to što su perijeci i heloti masovno vođeni u rat, oni prvi tri puta brojniji od samog spartanskog jezgra, a ovi drugi kao naoružani vojnici i nosači zaliha; bar je u platejskom pohodu (479. pre n. e.) bilo po sedam helota na svakog Spartanca ponaosob (10). Takve sastavne delove vojske rado su koristili za posebno opasna detaširanja (11) i uopšte su ih isturali bez mnogo razmišljanja. Svakako, opasno bi bilo već i ostavljati ih kod kuće, kad je odlazio vladajući narod, pa tako to vođenje sa sobom u rat još nije nikakav dokaz poverenja. Perijeci su bili stalež koji se bavio obrtništvom i bez kojega ni Sparta nije mogla, pa su, osim svoje zemlje, smeli da skupljaju i pokretnu imovinu (12). Ali nasuprot prikazivanju njihovog odnosa prema vladajućima kao odnosa u kojem oni uživaju zaštitu moćnog ratničkog plemena, nužno je, ipak, reći da, bar po atinskom sudu, skoro da i nije bilo neke razlike između njih i helota, pa i da njihove duše nisu bile ništa manje porobljene nego duše robova; njihove svuda rasute nastanbe još su nazivane polisi, ali su to bile samo po imenu (13). A povodom Kinadonove zavere (397. pre n. e.), među perijecima se, ništa manje nego među helotima i ostalim neznatnijim sporednim klasama, priznavalo (14) da bi Spartance „rado žive poždrali“. – I u pogledu helota se pokušavaju ublažiti neke – previše opore – crte predanja, pa se priča da su na onim delovima njiva Spartanaca koje su oni morali da obrađuju, možda, uz davanje određenih kvota prinosa, živeli u obilju, a da se u ratu nisu mogli koristiti slabiji ljudi. Samo, oni su bili u potpunom ropstvu, ali ne kao kupljeni nego kao nasledni robovi, i njihov vrhovni posednik nije bio spartanski vlastelin nego država. Svakako, dozvoljen im je bio porodični život, ali Grk je smatrao bednom sudbinom: biti rođen u ropstvu. Spartanci su uživali tu veliku ekonomsku i moralnu prednost da je izostala kupovina robova (15), a prepustili su se doslednoj, nikakvom duševnošću narušavanoj surovosti prema tim nekadašnjim Helenima, takvoj kakvu ostali Grci nisu – bar ne redovno – primenjivali prema svojim kupljenim Skitima i Azijatima. Helotima su – ne samo raspoznatljivom nošnjom nego i redovnim godišnjim šibanjem bez razloga i izrugivanjem u pijanstvu – stalno iznova pokazivali da su obeščašćeni. A ako bi neko „nadmašio taj ropski izgled“, ubijan je i njegov posednik kažnjavan zato što nije suzbio tu težnju za usponom (16). A kad bi ih takvih bilo previše, protiv njih je preduzimana takozvana kripteja, naime, noćna ubistva onoliko njih koliko je to bilo svrsishodno (17). U jednom kritičnom trenutku peloponeskog rata (424. pre n. e.) lukavstvom je izmamljeno njih dve hiljade najsposobnijih i najželjnijih slobode, te su svi oni nestali (18). Razume se, u svim opasnim vremenima oni su bili neugodni, svaki izdajnik im je mogao, kao na primer Pausanija, obećati slobodu i učešće u životu države (19), a čim bi se u blizini pojavio neprijatelj, prelazili su u tu masu, izazivajući najveće komešanje među preostalima.
Dorski narod je na toj osnovi izgradio svoj novi život, i to uz stalne savete delfskog Apolona. Pošto je poznije opštenje Sparte sa proročištem izašlo na loš glas, mogla se obrazovati legenda da je još Likurg redovno podmićivao Pitiju da bi je pridobio za svoje predloge (20) – svakako, pogrešno i frivolno. Ali uzaludno se pitamo: da li je ono što se u Sparti odlučivalo samo potvrđivano u Delfima? Ili su iz Delfa dobijana uputstva, nezavisno od toga? Ili se iza te pobožnosti krila, u suštini, ta prednost svagdašnjeg upravljača da ostalim Spartancima i čak gerontima uskrati podnošenje neprijatnih računa? Bilo kako bilo, taj odnos se potvrđivao; stolećima su redovni glasnici kraljeva, takozvani pitijci, išli tamo-amo između Sparte i Delfa, pa se, na kraju, sačuvalo uverenje da je Sparta bila strana koja je to tražila, a da se Delfi nisu nametali, već su dopuštali da se od njih molbama izvuku izreke. A kakvu je sliku te intimnosti stvorila mašta ostalih Grka, to je bilo, sigurno, nevažno i jednoj i drugoj strani, pa se o tome nije ni vodilo računa.
Svi grčki polisi su pridavali visok stepen posvećenja i svetosti ustavu, nomosu u rečima. Ali u Sparti se već pojedini Likurgovi zakoni nazivaju ρητραι tj. sveti božji propisi, proročanstva (ne ugovori, kao što se to inače proglašavalo), a okolnost da mi u predanju posedujemo samo mali broj njih povezana je s tim što Likurg – ko god da je on bio i šta god da je bio – nije ostavio za sobom nikakav pisani ustav niti, kako Plutarh (21) napominje, neke političke spise i idealne slike, kao Platon i Zenon, nego živu državu, koja se potpuno vezivala za njega. Bilo je zabranjeno da se zakoni proveravaju, bar pristalicama; ali to je postalo nužno tek u poznije doba. Uostalom, vladalo je mišljenje da će oni koji su „odgojeni u Likurgovom duhu“, u slučaju potrebe, znati kako da te zakone preobliče takođe u valjanom, spartanskom smislu. A veliki osnivač nove države uživao je ne samo kult heroja, kao i drugi osnivači i zakonodavci polisa, nego božanski kult, sa hramovima i prinošenjem žrtava, ali čak ni time mu, kako se izrazio Aristotel, nije ukazano dovoljno počasti (22).
Ostavićemo bez odgovora pitanje šta je od naslednih ustanova zadržano, a šta novo pridodato, prilikom donošenja one velike odluke koju smatramo neponovljivom i donetom najpre u 9. stoleću. Tu je, verovatno nastavilo da živi heraklidsko dvostruko kraljevstvo, kakvo je preuzeto od dorske seobe; politički slabo već usled svoje dvojnosti, s posebnim ceremonijama, pogrebima, analima itd., bez dopuštenja za međusobno orođavanje, možda zato što bi ono postalo pravilo, pa bi dovelo samo do brakova među rođacima, sa izgledima za izrođavanje rase (23). Ujedno je kraljevstvo za celu državu održavalo princip naslednosti, pa je ambicioznima otežavalo da streme najvišoj vlasti. Oslonac takvog kraljevstva bila je predstava o naslednoj ratničkoj obdarenosti (24), što se vremenom iskusilo u vezi sa raznim Heraklidima. Kao što je poznato, politička ovlašćenja kraljeva, kad nisu bili na bojnom polju, kod kuće su bila neznatna, a kasnije čak ograničena na prava počasti; izvesna kraljevska pompeznost pokazivala bi se tek pri pogrebu kraljeva, kao što su posle smrti važili kao heroji.
Pored kraljeva postojala je gerusija, savet staraca, sa 28 članova, možda, ranije stvarna vlast u državi, ali od uvođenja efora (o kojima ćemo kasnije govoriti) očigledno ograničena na takozvane tekuće poslove. Način na koji je birana nije podrobnije poznat, a Aristotel je smatra „detinjastom“ i grdi što se ljudi nadmeću za tu službu. Drugi autori, koji u Likurgu vide državnog mudraca, koji stvara refleksivno i bira među raznim uzorima, ushićeni su načinom na koji je on umirujuću gerusiju uveo kao primesu žustrom kraljevstvu, kao glavnu branu nasuprot ovome, kao i nasuprot mogućoj demokratiji; smatralo se da je suptilnost već i to što u broju 28 postoji jedna heptas i jedna tetras (25). Najzad, periodična narodna skupština, u kojoj su učestvovali svi Dorci, počev od 30. godine života, odobravala je ili odbacivala samo dovikivanjem ono što su predlagali kraljevi ili gerusija; ako je dorski demos birao „pogrešnu stvar“, mogli su da odbiju da to sprovedu i da ga pošalju kućama. Poslušnost demosa je bila obezbeđena saučestvovanjem celog vladajućeg plemena protiv potčinjenih.
Ovaj narod je, pre svega, vojska koja je stalno spremna za rat, drži Peloponez u potčinjenosti ili u opsadnom stanju, a velika je pretnja za spoljni svet. Ali za tumačenje sledećih zbivanja moramo se pripomoći još jednim krupnim fiziološkim faktorom, naime, izvanrednom plodnošću grčke nacije u 8, a svakako još i u 7. stoleću, bez koje se uopšte ne bi moglo objasniti masovno slanje kolonija. Može se pretpostaviti da je Sparta u doba svog političkog preobražaja imala 9000 odraslih Doraca, tako da je svako dobio po jedan deo zemlje, čak ima i izveštaja po kojima je to nekad bio polis od 10.000 (μυρι ανρος) (26). Ali verovatno ih je bilo i mnogo više, pa su se porodice osećale već vrlo skučene na svojim zemljišnim delovima. A zašto onda ne napasti neko susedno bratsko pleme, koje se nije tako čvrsto konstituisalo, pa je svojim blagim upravljanjem tim zatečenim stanovništvom predstavljalo stalni prigovor, čak možda i opasnost za Spartu? Doduše, među raznim dorskim narodima postojale su stare........