Studiranje u Sloveniji i kompleksi „elite” |
U nekoliko poslednjih godina imao sam prilike da se sretnem sa roditeljima čija deca studiraju u Sloveniji. Uvek bi mi ovu činjenicu prezentovali nevezano od logike prethodnog razgovora, u hvalospevnom tonu i sa posebnim značajem. Skoro kao da su njihova deca dobila Nobelovu nagradu za studiranje. Preskakao sam komentare na ovu temu kao da roditelji ove dece ništa nisu izgovorili, kao da je iz naše često prozaične i dosadne konverzacije veštim potezom montaže izbačena ova sekvenca.
Trudio sam se da nakon toga još više spustim nivo ionako banalnog sižea tih ćaskanja. Recimo, kakva su samo sniženja ovih dana u „Maksiju“ ili kako nas u narednom ciklusu očekuje „ledena sibirska zima“. Međutim, retko ko od njih bi razumeo ovaj moj manevar, i nastavio bi da gazi utabanim stazama ponosa nastalih na hodočašću njihove dece prema slovenačkim zamkovima nauke i umetnosti. Tek tada, i posle čitavog teatra ignorisanja i nebrige – na njihovu ponovljenu ponosnu tvrdnju kako im dete studira u Sloveniji – pitao bih: „Zašto? Šta je dete skrivilo?“
Posmatrao sam pažljivo takve roditelje – bez namere za generalisanjem – i često video neobrazovan i površan svet (ponavljam, nisu svi takvi). Uglavnom imućni ljudi sa naglašenim nagonima „prikazivačke kulture“. Ljudi sa tonama brendirane hermafroditske garderobe u ormanima i bez ijedne knjige na policama. Ljudi koji sopstveni osećaj za lepim traže u aluminijumskim felnama, nemačkim frižiderima i italijanskoj keramici, a nemaju estetsku spoznaju, recimo, prema platnima Bože Ilića ili Miće Popovića.
Ljudi koji ne čitaju ali se grčevito upinju da im se prizna status informisanih osoba. Ljudi koji objektivno ništa ne znaju sem uskog polja ličnog biznisa gde su uspešni, ali koji imaju kosmičko poverenje u sopstvenu pamet. Iz svega narečenog, iz zasada njihove malograđanske i kvazi-urbane kulture, proističe ponos zbog studiranja njihove dece na slovenačkim fakultetima.
Naravno, niko od ovih roditelja nije ni prošao pored Beogradskog univerziteta, a većina ima vrlo sumnjivu diplomu neke srednje škole u Srbiji (odnosno nekadašnjoj Jugoslaviji). Ipak, ova činjenica im nije prepreka da samouvereno govore o kvalitetu obrazovanja ili o uspešnosti nekog univerziteta – kao da govore sa pozicija Dejana Medakovića. Međutim, postoji jedna sentimentalna nit koja spaja njihove karaktere: oni – ovi roditelji dece studenata slovenačkih fakulteta – oni su deca titoizma. Iz ovog korena su nikli plodovi njihove ljubavi prema slovenačkom obrazovnom sistemu.
Da li se kod njih prvenstveno radi o jugonostalgiji? Svakako da postoji snažan osećaj jugonostalgičnosti, pomešan sa sentimentom prema sopstvenoj prohujaloj mladosti. Ipak, radi se o generacijama iz šezdesetih, sedamdesetih i sa početka osamdesetih godina prošloga veka. Dakle, o onom delu tih generacija koje su mladost provele u mitskom zanosu „zlatnih osamdesetih“, koje su rasle uz pesme Balaševića i „Parnog valjka“, koje su sa nestrpljenjem čekale svaku novu epizodu „Otpisanih“.
Kod njih postoji osećanje jugonostalgije kao predstava o velikoj bogatoj državi „u kojoj se lepo živelo“ i koju su „svi u svetu poštovali“. Ovakva predstava je neodvojiva od mitske figure „Druga Tita – najvećeg sina naših naroda i narodnosti“. Ali nije jugonostalgija osnovno gorivo koje protiče kroz krvotok njihovog sentimenta, iako ona svakako postoji. Iako je sigurno utrla put prema njihovim mislima, nisu pretežno zbog nje postali navijači studentskih kampusa po Sloveniji.
Mit o plemenitom i progresivnom Zapadu je magistralni pravac njihovog mentalnog saobraćaja, pravac u........