Možda se mnogima učinilo, slušajući ušima nezainteresovanog ili nedovoljno pronicljivog slušaoca, da je nedavni nastup Marinike Tepić u javnosti bio samo još jedna izborna agitacija. Međutim, ako je neko pažljivije slušao, mogao ja da razume da gospođa Tepić (devojačko: Čobanu) nije prenosila uobičajene parole u kampanji, već je nacrtala političku agendu, očigledno osmišljenu na nekoj visokoj adresi. Na onoj istoj adresi sa koje je naređeno da u jednu izbornu kolonu stane kompletna „prozapadna” opozicija; na toj visokoj adresi na kojoj je smeštena rezidencija ambasadora u Užičkoj ulici, gde se učestalošću poseta nezvanično meri rejting svakog prozapadnog političara u Srbiji.
Zlonamerni i cinični, što u zbilji a što u šali, a svako iz sopstvenog utiska, tvrde da na toj adresi stanuje osoba koja nije srpski državljan – ali koja jeste nezvanični predsednik Srbije. I sa te visoke dedinjske adrese, čiji stanar mašta kako će jednoga dana, umesto iz rezidencije u Užičkoj ulici obavljati dužnosti u Beloj kući, pruža se široki pogled na koloniju Srbiju. Iz te vizure u svetu postoji samo jedna hipersila – SAD (dok sve ostalo mogu biti samo njene jače ili slabije kolonije!), stvorena je politička agenda čiji smisao nam je – u izbornoj kombinatorici – prenela upravo gospođa Tepić.
U kolonijama poput Srbije – a naročito u Srbiji – treba da postoje samo dva politička pola: međusobno do krvi zavađena. Oba pola koja su u mnogo čemu slična, a razdvojena kulturo-urbanim „narcizmom malih razlika”: dovoljno za opsesivnu mržnju. Takva doktrina, uz grubo pojednostavljenje, teži da se čitav politički život u Srbiji odvija unutar žestokog sukoba levog krila NATO pakta i desnog krila NATO pakta. Zajednički imenitelj „NATO pakt” nikako ne znači umerenu političku borbu između ova dva krila, naprotiv, borba za vlast unutar kolonija mora biti krvava. Ali van kolonija – tako gde stanuje kolonizator – ne postoji polarizacija: cilj je da su oba krila pod apslolutnom kontrolom.
Sa manje-više izuzetaka, sa manjim ili većim modifikacijama, čitav Kolektivni zapad teži ovom političkom modelu, u kome ne treba da postoje nezavisne političke stranke. Na izborima treba da učestvuju samo stranke pod „NATO šinjelom” i pod „soroševskim ćebetom” – one koje su strogo kontrolisane i koje bez „svežeg vazduha” gube ozbiljnu politiku. Njihovi politički lideri su polaznici Soroševih kurseva, na kojima su ih obučavali da se čitavo političko polje prostire samo između „borbe protiv klimatskim promena” i napora za „poboljšanje servisa građana”. Za njih su svi izbori u suštini lokakni izbori. Najveći neprijatelj ovakvoj agendi su suverenističke i državotvorne politike, kako u njihovim kolonijama, tako i svuda po svetu.
Zato je gospođa Marinika Tepić sve stranke i pokrete koje je pomenula u javnom nastupu, rezolutno stavila sa jedne ili druge strane rova: ne sme biti nikoga između u „brisanom prostoru”. I to sve u ime višeg cilja – u ime novog petog oktobra! Tako je gospođa Marinika Tepić „Nacionalno okupljanje”, koga predvodi koalicija Dveri-Zavetnici, svrstala – i pored ogromnih programsko-političkih razlika – u sopstvene koalicione partnere nakon izbora za Beograd. Ponovila je ovu tvrdnju u par navrata, čak i nakon što joj je Milica Đurđević Stamenkovski odgovorila da „Nacionalno okupljanje” ne želi da bude „ni Đilasova, ni Vučićeva, ni Hilova desnica”.
Osnovna teza, koju je plasirala gospođa Tepić u javnost, bazira se na već ostvarenom dogovoru „prozapadne” liste sa drugom patriotskom koalicijom „Nada” („Novi DSS” i „POKS”). Po ovom dogovoru saradnja nesrodnih političkih partnera je moguća u „tehničkom” kapacitetu. Uz grobo pojednostavljenje, radi se o principu da „nemamo ni jednu zajedničku odrednicu osim da ova vlast mora biti smenjena”. Zato je gospođa Tepić pokušala da u javnom nastupu „jednim udarcem ubije dve muve”:
Ako već nije moguće formirati novi DOS pre izbora, kada se razgrnu metafore iz Marinikinog nastupa čita se neizgovorena poruka: moramo ga formirati posle izbora.
Od treće patriotske liste „MI – Glas........