Pre nekoliko dana na portalu „Nova S“ mogli smo da pročitamo tekst koji govori o lepoti gradova po Srbiji. Autor ovog štiva se poziva na višegodišnju diskusiju na Redditu, gde su se korisnici izjašnjavali o najlepšim i najružnijim srpskim varošima. Tekst sigurno nije pisan zlonamerno ili tendenciozno, kreiran je u duhu letnje razbibrige kada pod uticajem velikih vrućina iz medija nestaju mnogi „teški“ sadržaji.
Autor se u samom uvodu pita koji su to kriterijumi na osnovu kojih se neki grad smatra lepim ili ružnim: arhitektura, urednost, ljudi ili kulturna zaostavština?! Dakle, da li se primenjuju vizuelni (trenutni) ili psihološki (trajni) kriterijumi u klasifikaciji lepote nekog mesta. Međutim, odabirom nekih od mnogih komentara korisnika sajta, autor otvara neke značajne dileme i neprimetno trasira puteve naših ubeđenja.
Zbog toga se na listi najružnijih gradova u Srbiji pominju uglavnom „južno-prugaški“ gradovi, sa akcentom na Prokuplje i Leskovac, dok se na mala vrata na jednom mestu u tekstu pominje da među lepše srpske gradove spada Zrenjanin. Iako je reč – ponavljam – o „lakoj“ letnjoj literaturi koja ne pretenduje da kod čitaoca podstiče dublje misli, neophodno je da se neke stvari ipak postave na čvršće temelje.
Pre nego što nastavim prirodni tok pripovedanja na otvorenu temu, zamolio bih čitaoca da zajedno napravimo jedan mali izlet u istoriju. Miloš Crnjanski je po sopstvenom izboru, kao i po nalogu „komedijanta slučaja“, čitavog života putovao. Posetio je mnoge države i mnoga mesta, putujući po svetu kao diplomata, novinar, izveštač, avanturista, pisac ili emigrant. I kada su ga nekom prilikom upitali, posle putešestvija po skoro čitavoj planeti, koji je grad po njegovom mišljenju najlepši na svetu, pisac „Seoba“ (jednog od tri najbolja srpska romana), zagonetno se nasmešio i nakratko zaćutao. Odmah nakon ove stanke, Crnjanski je odgovorio: „Sant Petersburg… grad u kome nikada nisam bio“.
Šta je ovaj monumentalni srpski i svetski pisac poručio? Lepota grada nije samo vizuelni utisak koji nastaje zbog arhitekture i urbanizma. Ona se formira u unutrašnjem čoveku, u njegovom emotivnom poimanju lepog, prisnog i svojeg; u psihološkom tumačenju vidljive i nevidljive istorije neke varoši; u duhovnim vezama koje uveliko nadmašuju svetonazor samo jednog savremenog pokoljenja. Crnjanski je govorio o pogledu koji ne dolazi iz očiju, već iz srca.
Vraćajući se na našu zadatu temu, neophodno je da se konstatuje kako i autor predmetnog teksta na portalu „Nova S“ smatra da postoje dublji kriterijumi za procenu lepote nekoga grada. On kaže: „I zaista, kada krenete da čitate objašnjenja zašto neki grad jeste lep, iako na prvi pogled ne biste rekli, shvatili biste da je, ipak, potrebno vreme da ga upoznate. I ne samo to, pre nego što ga ocenite, logično je da morate i da ga posetite“.
Na ovome mestu u tekstu, autor uvodi kriterijume vremena i truda, kojima poništava površni vizuelni utisak kao osnovno merilo. Kada kaže da morate potrošiti vreme da upoznate neki grad – sublimirajući tako mnoge komentare korisnika portala – autor uvodi znanje kao nužan kriterijum, bilo da je reč o sopstvenom iskustvu kojim se dolazi do spoznaje, bilo da se radi o kulturno-istorijskom znanju o nekom mestu. I upravo sa tih pozicija, u nameri da produbim i proširim neke od horizonata u oceni lepote ili ružnoće nekih od gradova koji se pominju u tekstu sa portala „Nova S“ – pišem ovo štivo. Mislim na Prokuplje i Leskovac kao „ružne“ gradove, kao i na „lepi“ Zrenjanin.
Zrenjanin, nesumnjivo arhitektonski lepa vojvođanska varoš, sa očuvanim centralnim jezgrom još iz vremena Austrougarske monarhije, i sa poštovanjem urbanističkih parametra u novijem delu grada, ima jednu krupnu istorijsku grešku. Ključna dilema je da li jedan vizuelno lep grad može biti „dubinski“ lepo mesto, ako u svom nazivu sadrži istorijsku nepravdu?! Da li „Zrenjanin“ može biti lepa varoš ako nije pravedan naziv ovog grada?! Zašto se ovaj grad naziva „Zrenjanin“ i otkada je je tako? Oduvek? Od starih dana? Neće biti da je tako.
Ovaj administrativni centar........