Iskreno rečeno – koliko god da ove reči unapred poništavaju sami smisao teksta – nisam bio do kraja siguran da bi Srđanu Dragojeviću trebalo odgovoriti na neke tvrdnje izrečene u njegovom nedavnom gostovanju na jednom podkastu. Dragojević je pomenute iskaze saopštio u ležernom tonu, bez mnogo grča, u emisiji koja je zamišljena više kao opušteno ćaskanje u beogradskom duhu, nego kao teški razgovor o važnim i ozbiljnim temama.

Dragojevićeve reči lagano klize kao letnja kiša po beogradskim ulicama, njegov naglasak je mekan kao sladoled koji se topi na vrelom suncu Ade Ciganlije, i njegove ideje se spretno uvijaju kao prsti tapkaroša koje su nekada „valjali kove“ ispred bioskopa, dok su ovi još postojali u Beogradu.

Mislim da Dragojević nije dubinski zlonameran i siguran sam da nije jeftino patetičan. Ali, kada se iz njegovog intervjua podigne izmaglica i kada to isto letnje sunce obasja suštinu, na sceni će se jasno uočiti duhovna podloga iz koje su rođene njegove ideje. One su čedo „avnojevskog“ duha. Doduše, izrečene su ležerno, opušteno, sa puno meandara i rukavaca tokom pripovedanja, i bez programsko-propagandnih pokliča.

Ipak, dubinsko skeniranje avnojevskih korena u plodovima Dragojevićevih misli nije dovoljan razlog za njihovo premeravanje na tasu javnosti. Postoji nešto još značajnije osim avnojevske duše u jednom umetničkom telu. Uostalom, zašto bi bilo ko u javnosti pokušao da ospori Srđana Dragojevića koji je kao režiser potpisao jedan od najboljih srpskih filmova „Lepa sela lepo gore“? Ili koji je režirao avangardni urbani film „Mi nismo anđeli“, kao i kultno ulično delo „Rane“?

Uz sve narečeno treba dodati i da je Dragojević umetnik sa polihistorskim nabojem koji pliva i kroz vode poezije i proze. On u svojim nastupima – posebno kada govori o popularnoj kulturi – nije manihejski isključiv i ima dosta samoironije, kao i distance prema mnogim njemu bliskim epohama i fenomenima.

Ali, problem nekih Dragojevićevih stavova je u tome što su oni duboko uvredljivi prema najmanje jednoj polovini srpskog naroda (ili „građana Srbije“ u duhu soroševskog novogovora), kao i što su ti stavovi postali kolektivni mikrofon za briselsko-avnojevsku sektu. Zato argumentacija koja sledi ni na koji način nije usmerena u pravcu preispitivanja samog umetnika Srđana Dragojevića, već isključivo nekih njegovih argumenata, i to samo onih koji su postali zbirna identifikacija jednog kvazi-urbanog serkla.

Čak ni sve prethodno navedeno nije suštinski dovoljan razlog za ispisivanje ovih redova: motivacija dolazi iz moralnih razloga, jer upravo sa moralnih pozicija nastupa i sam Dragojević. Tokom ovoga podkasta, kao uostalom i tokom čitave karijere, Dragojević pokušava da na stvari gleda sa viših etičkih kota. Takav pogled je uvek dvosmeran u javnom životu: kad god nekoga komentarišete sa moralnih pozicija, automatski i sami postajete objekat nečije opservacije kroz taj isti etički dvogled.

Dragojevićev svetonazor je nesumnjivo pogled iz ugla „mekog Avnoja“, neka vrsta lakše i bezazlenije vibracije u javnosti. Možda bi uz njegov avnojevski pogled na svet najbolje stajala odrednica iz engleskog jezika light (lajt). Međutim, čak ni razgovor izrečen u „rok-en-rol“ ritmu, ni nostalgična sećanja na nekadašnji kult „Akademije“, ni rastresiti sjaj iz „zlatnih osamdesetih“, pa ni retrospektiva na generaciju koja je prošla svoj kreativni i životni zenit i polako posrće – a sve ovo izrečeno u laganom i opuštenom ritmu – opet nije uspelo da sakrije mržnju koja izbija iz Dragojevićevog bića.

Kao i svaki avnojevski Jugosloven koji se postepeno preobražava u srodnog avnojevskog Srbina, tako i Dragojević dubinski mrzi pravoslavnu i ravnogorsku Srbiju. Za razliku od drugih lukavijih i opreznijih istomišljenika, on nije u stanju da prikrije ili anestezira ovu mržnju.

Naprotiv, Dragojević ovu mržnju projektuje na političke stavove prema događanjima koja su kolokvijalno nazvana na ovim prostorima „ratovi iz devedesetih“, mržnju koja se u krajnjoj tački pretvara u omrazu prema srpskim nacionalnim interesima. Tako samo potvrđuje preobražaj avnojevske gusenice koja se zlokobno menja u briselskog leptira.

Ipak, postoji jedna suštinska razlika........

© Нови Стандард