„Crna bajka” i bespotrebna hajka |
Pre izvesnog vremena pojavila se nova knjiga koja je izazvala buru u srpskoj javnosti, ali i na bivšem jugoslovenskom prostoru. Ako je u Srbiji pravilo da klasična literatura periodično pokreće vetrove emocija i pažnje, za region je ova reakcija moguća samo ako neka knjiga proizvodi političko dejstvo.
Upravo je takva sudbina zajedničkog izdavačkog poduhvata tri renomirana srpska izdavača: Srpske književne zadruge iz Beograda, Centra za srpske studije iz Banja Luke i Književne zadruge SNV Crne Gore iz Podgorice. Radi se o zbirci sabranih pesama – kako je navedeno u podnaslovu knjige – za koju je pogovor napisao redovni profesor srpske književnosti na Filološkom fakultetu Univerziteta u Banjoj Luci.
Autor ovog nadahnutog i retrospektivnog pogovora je Ranko Popović, autor većeg broja knjiga, studija, naučnih članaka i hrestomatija. Ranko Popović je ujedno i akademik u ANURS (Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske), a za svoj književno-naučni rad nagrađivan je brojnim nagradama. Recenzent u ovoj knjizi sabranih pesama je profesor beogradskog univerziteta Milo Lompar, autor velikog broja značajnih knjiga iz teorije književnosti (nema potrebe posebno naglašavati šta predstavlja ime profesora Lompara u naučnoj zajednici).
Dakle, sve u vezi ove ćirilične zbirke od oko 150 pesama na nešto preko 200 stranica izgleda reprezentativno: renomirani izdavači i najstručniji intelektualci kao podrška. Osim, možda, autora pesama? Upravo tako: zbog njegovog imena se podigla bura, kako u regionalnoj, tako i u delu srpske javnosti. Jedino i samo zbog identiteta autora pesama, i ni zbog jednog jedinog njegovog stiha. Pogodićete, radi se o pesniku Radovanu V. Karadžiću. Uzgred budi rečeno, naslov knjige je Crna bajka, što mnogi nisu ni primetili, jer su prethodno spoznali ime autora i samo im je taj podatak bio relevantan.
Umesto da delo čiji je sadržaj simbolisan uvek u naslovu bude putokaz ka nečijem formiranju stava prema napisanom, u ovom slučaju su sadržaj knjige i njen naslov ostali nepročitani. Stavovi su zauzimani samo u odnosu prema autoru: tipična reakcija postmodernog čoveka u zapadnoj kulturi, ispražnjenog od skoro svakog unutrašnjeg sadržaja.
U Srbiji bi apriorne negativne reakcije na knjigu autora Radovana Karadžića najbolje reprezentovao stav političara Dragana Đilasa. Iako je svakome jasno da Dragan Đilas nije pročitao čak ni pogovor, a kamoli sadržaj knjige, on se javno oglasio zbog autora, ali i svih osoba koje su direktno ili indirektno povezane sa promocijom poezije Radovana Karadžića.
Zaključujući svoje izlaganje, Đilas je rekao kako odbija da njegova deca uče pesme ovog autora. Istine radi, izdavači ove knjige nisu imali ni najmanjih ambicija da ovaj njihov poduhvat bude uvršten u masovne školske programe, već su knjigu štampali u skromnom tiražu od 600 primeraka. Dakle, Đilas smatra da je Radovan Karadžić ratni zločinac i da je zbog toga neophodna njegova sveobuhvatna i apriorna diskvalifikacija iz javnosti.
Međutim, Đilas ničim ne objašnjava ključni razlog za zauzimanje ovakvog stava. Posebno je važno naglasiti da on nije poznavalac istorijskih činjenica, a još manje je poznavalac filosofije istorije pomoću koje je jedino moguće tumačiti povesnu ulogu nekog lidera u zgusnutim vremenima građanskih ratova i narodnih buđenja. Đilas svoje stavove gradi isključivo na osnovu mišljenja Haškog tribunala – kao i svaki prozapadni političar u Srbiji – iako je već i najneupućenijima i najneobrazovanijima postalo jasno da ovaj sud ne presuđuje po moralnim zakonima, već isključivo po političkom diktatu.
Utoliko je veće razočaranje u ovakvu isključivost Dragana Đilasa, jer on prema istorijski i literarno najosetljivijim vibracijama primenjuje logiku komesarske zabrane ličnosti. Ovakva praksa je delimično primenjivana u Brozovoj vladavini na primerima Slobodana Jovanovića, Dragiše Vasića, Grigorija Božovića ili Dimitrija Ljotića.
Međutim, u zapadnom državnom i kulturnom prostoru ovakva praksa nije primenjivana, najmanje iz dva razloga. Prvo, zbog uverenja da delo ima odvojeni moralni život od autora i da predstavlja sebe samo po sadržaju. Drugi kaže da je nemoguće sudskim putem nekoga potpuno društveno diskvalifikovati zbog njegove istorijske uloge u komplikovanim i kontroverznim istorijskim događanjima. Zbog toga se Zapad,........