Džafer Deva preminuo je u Kaliforniji 1978. godine, kao penzioner, dočekao je umirovljenički status radeći na Univerzitetu Stanford, gde je bio pomoćnik direktora poštanske službe. To bi valjda trebalo danas da posluži kao abolicija za sva prethodna nepočinstva i razlog za neku novu raspravu o njegovom liku i delu.

Jer, u SAD nije mogao svako emigrirati nakon Drugog svetskog rata!? S tim u vezi, ministar kulture privremenih institucija u Prištini Hajrula Čeku istakao je pre izvesnog vremena da tumačenja o određenim istorijskim događajima treba da ostanu u domenu stručne javnosti.

Bejaše to njegova reakcija na proteste sa nekoliko strana posle najave o obnavljanju kuće Džafera Deve u južnom delu Kosovske Mitrovice. Između ostalih, reagovao je i nemački ambasador, ali je već pomenuti Čeku njegovu izjavu kvalifikovao kao „ishitrenu“.

Uprkos svemu, projekat obnove ovog objekta nedavno je uspešno završen i to uz podršku švedske organizacije „Kulturno nasleđe bez granica“. Šta se pod ovim „bez granica“ podrazumeva teško je reći, posle ovog projekta svako to može kontekstualizovati kako želi.

Barem za sada, prostor će poslužiti za „čuvanje kulturne baštine i galeriju umetnosti“, ali ako se tumačenja od strane probrane stručne javnosti promene, možda na istom mestu za par godina osvane i muzej posvećen najistaknutijem albanskom kolaboracionisti iz Drugog svetskog rata.

O liku i delu Džafera Deve malo se šta ima raspravljati. Ne samo da je bio i doslovno prvi među kosovsko-metohijskim Albancima koji je institucionalizovalo svoju saradnju sa fašističkim okupatorima, nego im je tokom celog rata verno služio i učestvovao u svim njihovim zlodelima.

Regrutovao je........

© Нови Стандард