Džon Keri je, koliko prošle nedelje na Svetskom ekonomskom forumu, otvoreno izneo jednu istinu: „Naš Prvi amandman (američkog Ustava, prim. prev.) stoji kao nepremostiva prepreka našim kapacitetima da potpuno potisnemo dezinformacije“.

Ili, prevedeno na običan jezik: vladanje se u potpunosti svodi na kontrolu narativa. Keri je artikulisao rešenje „međunarodnog poretka“ za nepoželjan fenomen nekontrolisanog populizma i potencijalnog lidera koji govori u ime naroda – jednostavno „sloboda govora“ je neprihvatljiva i nije u skladu sa pravilima koja su uzajamno dogovorile „agencije“, odnosno institucionalno uobličeni „međunarodni poredak“.

Erik Venstajn je ovo označio kao politiku „rasterećenja“ i to od: Prvog amandmana, pola, vrednovanja po zasluzi, suvereniteta, privatnosti, etičnosti, istraživačkog novinarstva, granica, sloboda… Ustav? Odlazi u nepovrat?

Ono što je današnji zvanični narativ, neopterećen stvarnošću, jeste da je Iran u utorak lansirao 200 balističkih raketa – od kojih je 181 stiglo do Izraela – i koje su u velikoj većini presreli odbrambeni sistemi Gvozdena kupola i Strela te da prilikom ovog napada nisu zabeleženi smrtni slučajevi. On je bio „poražen i neefikasan“, objavio je predsednik Bajden.

Vil Šriver koji je tehnički inženjer i komentator bezbednosnih tema, međutim, piše: „Ne razumem kako neko ko je video veliki broj video snimaka iranskog raketnog napada na Izrael ne može da prepozna i prizna da je to bila zapanjujuća demonstracija iranskih mogućnosti. Iranske balističke rakete probile su se kroz američku/izraelsku protivraketnu odbranu i zadale su nekoliko udaraca snažnim bojevim glavama na vojnim metama“.

Efekat i suštinu napada čini „dokazani kapacitet“ – sposobnost da se odaberu druge mete, sposobnost da se uradi više. To je, u stvari, bila suzdržana pokazna vežba, ne napad punom snagom. Ali, upućena poruka je slonjena iz vidokruga.

Kako je moguće da američka administracija odbija da pogleda istini u oči i prihvati ono što se desilo, i umesto toga traži od celog sveta koji je video snimke raketa koje pogađaju Izrael da „nastavi po starom“ – kako vlasti savetuju, pretvarajući se da „nema ničega značajnog što bi se tu moglo videti“. Da li je „ova afera“ samo neugodnost upravljačkom sistemu i „konsenzusu“, isto onako kako je Keri označio slobodu govora? Izgleda da je tako.

Strukturni problem, piše analitičar Aurelijan, nije samo što se zapadna upravljačka klasa drži........

© Нови Стандард