Први део текста је доступан ОВДЕ.

Тијанић пише о реакцијама његових колега током акције „Сабља“: „Јањић, шеф Бете, тражи хапшења новинара. Предлажем га за будућег шефа Централног затвора. Никакав губитак за новинарство, велики добитак за стражарску службу“. Такође пише и о држању уредништва Политике: „Знам да је неко наредио Мишићу и Рибникару да објаве ту свињарију мислећи да имам разлога да бежим, да се сломим, да не спавам, да по хиљадити пут преврћем у глави како ће оно што сам пребацивао Њему (Ђинђићу, прим. аут.) – оклевање у обрачуну са мафијом – наследници претворити у оптужницу против мене“.

Или, у наставку: „На пријему сам испсовао Мишића. Рекао сам да ће он и његова деца живети онолико мирно колико живе моји од дана када је објавио да сам ухапшен. Бедно цвили и тврди да га о мојој исправци није обавестила дежурна уредница. Лаже, каже ми други уредник Политике. Знам, кажем, увек је и лагао“.

У очекивању наставка напада на себе Тијанић се осврће и на колегу Петра Луковића када каже: „Поготову сад пошто је пропала Лечићева полицијска комисија и аванзовање мог пријатеља Луковића у начелника МУП надлежног за писање и читање“. Тијанића је након смрти на месту генералног директора РТС-а заменио његов колега из времена рада у НИН-у Драган Бујошевић, о коме он пише: „Бујошевић галантно одбија могућност да имам било какве проблеме. Питам, хоће ли, као Чедин портпарол, да ми то да написмено“.

У истом маниру Тијанић помиње и Миломира Марића: „Онда дође смена на БК и Онај (Ђинђић – прим. аут.) постави Марића као жиранта да ће све што Беба замисли бити испуњено. И мало више“. Наташу Одаловић из „Радија Слободна Европа“ и колумнисткињу листа Данас, Тијанић чак не жели да помиње по имену и презимену. Само је означава као „коментаторку са прасећим прстима“, пишући о њој у крајње негативном контексту.

Наредни концентрични круг који се, након медијског, сужава према строгом центру моћи, Тијанић види у неким политичарима на власти. Упоредо са реакцијама новинара током кризних и ванредних времена, Тијанић слика и понашање ових политичара. Најмање је за толико критичнији према њима за онолико колико су они моћнији од поменуте новинарске елите.

За улогу министра културе током акције „Сабља“, Тијанић каже: „На телевизији ових дана гледам министра културе Лечића. Бедан глумац, али јак министар. Каже, цитирам – `Ја сам задужен за свест нације`?! Не могу да верујем. Не желим да се присећам кад је то у Европи последњи пут речено“.

Тијанић пише сећајући се дана када се после изгнанства вратио у Србију и срео Жарка Кораћа, заменика премијера Србије: „Прво лице у ослобођеном Београду које сам видео био је Жарко Кораћ. Знао сам да то није добар знак. Овај најгрђи изданак свог оца и стрица волео је да са мном шета градом, само онда га пролазници нису псовали, волео је да пије кафу са мном, није било много мазохиста за то“.

У наставку елаборације улоге Жарка Кораћа – а у вези њиховог последњег виђења – Тијанић пише: „Кораћ само одмахне руком и кораком трудног пацова утече низ Јакшићеву. Већ тада је овај професор, који никада у животу ништа није радио сем предавања, у српској влади задужен за здравство, школство, медије и питање цигарета?! Моша Пијаде је имао мања задужења код Тита“.

Овде се потврђује унутрашње поимање света код Тијанића. Он последњу истину задржава искључиво за себе, а онда је непатворену и без икаквих компромиса преноси на папир. Дакле, прави Тијанић је био само онај који је потписан његовим именом и презименом; све остало у свакодневном животу, по кафићима и канцеларијама, био је само Тијанић које је служио том правом, литерарном Тијанићу.

Коначни суд о Жарку Кораћу за Тијанића нису туре у заједничком друштву стола у „Тејлору“, нису ни шетње Кнез Михаиловом, нити било шта друго заједнички изречено и проживљено. За њега коначну истину представља само оно што је прстима откуцао на белом папиру.

На другом месту у есеју, када ламентира над самим језгром моћи у држави и сопственој елипсастој путањи кроз јавни живот, Тијанић ће записати: „Миран си, ако си наш. Нема мира за оне друге, нема им живота кад нису наши. За мене је касно да изаберем нешто друго. Прво, никад нисам имао храбрости да будем кукавица а друго, и кад бих хтео да будем мрчо и јадо – Тијанић ми не би дозволио. Јебо му ја матер“.

Ипак, Тијанић на Лечића и Кораћа гледа секундарним погледом, његов фокус је према квартету који окружује најмоћнијег, односно „Оног“, како је означен у есеју. Означава их редом сву четворицу: Живковић, Весић, Беба и Чеда. И код ове опсервације постоји нова градација. Живковић и Весић су ипак један концентрични круг удаљенији од епицентра, док су Чеда и Беба први прстен до Оног. Весић је приказан као директни извршилац воље Оног – дакле Ђинђића – који за њега обавља масу прљавих послова, али повремено повлачи и самосталне потезе да би што више користио Ономе. Рецимо, писање текстова са фалсификованим садржајем као у „случају Делимустафић“, када се измишља некакав економски подухват између Тијанића и Делимустафића.

Последњу истину он задржава искључиво за себе, а онда је непатворену и без икаквих компромиса преноси на папир

Последњу истину он задржава искључиво за себе, а онда је непатворену и без икаквих компромиса преноси на папир

Живковић је, такође, поменут у негативном контексту, рецимо када на конференцији за новинаре напада Тијанића због исте афере. Живковић се помиње и у контексту честих Тијанићевих наступа у којима Саша износи тврдње да постоји чврста веза Демократске странке (ДС) са мафијом: „Нисам им остајао дужан, подсмевао сам им се, раскринкавао њихову блискост са мафијом, обећавао да свако моје појављивање кошта ДС један проценат гласача мање. Дошло је дотле, кажу колеге, да више нико из ДС није смео да изађе са мном на телевизијски дуел. Повремено се Живковић одважио. Боље за њега да није“.

Тијанић у есеју посвећује једно поглавље феномену моћи коју је поседовао Владимир Поповић Беба. Тако наводи: „Човек који има највећу моћ јесте Беба, мада формално није члан странке нити има функцију, ако не рачунамо гебелсовски положај у Бироу за комуникације. Његова моћ проистиче из система султанизма, којег је Онај направио. Снага на врху српске пирамиде моћи мери се – без обзира на формални положај – близином, дужином и врстом пријатељства са Оним, којег више нема.

Као породични пријатељ, као особа која верује да је битно утицала на стварање Онога, као богат човек који није зависио од страначке милостиње, особа са многобројним контактима у мафији, градска фаца која има широк круг........

© Нови Стандард