Тијанић и витезови аждајиног репа (1) |
Прошло је више од две деценија од када је Алексадар Саша Тијанић написао политички есеј „Реп аждаје“. Намерно или случајно, ово вредно штиво је углавном остало занемарено у Србији, упркос томе што је објављено у његовој постхумној књизи „Ја, и нико мој”. Први пут је објављено 2003. године, у мајском броју Српске речи, дакле мање од три месеца након убиства тадашњег српског премијера Зорана Ђинђића. Основни ток овог есеја, који повремено има тематске меандре и хронолошке рукавце, простире се у периоду између 1999. и 2003. године, дакле између два трагична и експлозивна догађаја у Србији: агресија НАТО алијансе на нашу државу и атентат на премијера државе.
Тијанићев есеј је посебно фокусиран на пратеће и претеће последице поменуте агресије које је овај догађај оставио у српском јавном простору, као и на атмосферу у друштву и понашање власти у првим данима након убиства Зорана Ђинђића. И у оба случаја Тијанић пише о његовој личној судбини, односно прати како ова два догађаја директно утичу на његов професионални, друштвени, па и егзистенцијални статус, уколико реч „егзистенција” употребимо у њеном изворном смислу, као питање постојања и слободе.
Читајући овај Тијанићев есеј морао сам да се присетим многих детаља из дводеценијског дружења са Сашом Тијанићем, које је некако најучесталије било управо у периодима који се разматрају у његовом есеју. У реминисценцији на овај узбудљив период мога живота проведен у ширем друштву кафанског стола у „Златном папагају“, па онда у „Тејлору“ (оба у улици Ђуре Јакшића која излази на Кнез Михаилову), прва асоцијација ме води према доминантном телесном и духовном волумену Саше Тијанића, као и према тужној чињеници да многих гостију тих кафића више нема међу живима – укључујући и главног јунака и аутора есеја.
Тијанић је био рођени писац-новинар који је због тога био најискренији на свету према себи самом, и то управо много више у литератури него у животу. Стога ми је било посебно занимљиво упоређивање његовог унутрашњег рањивог стања у егзистенцијалним временима које он описује у есеју, са спољашњом чврстином којом је одисао. Некако је живот уредио да постанем тихи и ненаметљиви сведок једне људске драме у бурним временима. И стога се надам да унос личног у приказ овог штива неће бити доживљен као некултуран, већ као логичан избор. Једноставно, тако се наместило.
Сашу Тијанића сам упознао на самом почетку деведесетих година прошлога века и то – а где другде – у кафићу. Човек који нас је упознао данас није међу живима, а био је један од симбола београдског уличног, кафанског и ноћног живота осамдесетих и деведесетих година прошлог века. Звали су га „Гане са Вождовца“ иако је одрастао на Канаревом брду (момци са Миљаковца и Канаревог брда су у тим временима потпадали под шири огранак вождовачке екипе).
Гане је био човек надарен шармом и талентом, човек који је кроз себе успешно спајао два несродна света: српске интелектуалце и београдске мангупе (није адекватно назвати их криминалцима у данашњем тумачењу овог појма, иако су били веома опасни момци). Случајно сам био сведок када га је потражио Ђорђе Божовић Гишка да се посаветује са њим непосредно пре одласка на ратиште, одакле се Гишка више никада није вратио.
Али, Гане је био и кум великог писца Душка Ковачевића, као и дорћолског шмекера и глумца Боре Тодоровића. Био је и добар пријатељ са многим познатим личностима са којима је друговао кроз његов бурни и бродоломни живот, попут Саше Тијанића, Тиркета, Боре Пекића, Вучеле, Бате Стојковића, Пере Божовића.
Чувена је анегдота из кафане „Вук“ (у улици Вука Караџића), када је неко тражио преко кафанског телефона свог пријатеља који је седео у башти (анегдота је смештена у период са почетка деведесетих година када још не постоје мобилни телефони). Покушао је да објасни некоме од конобара који се јавио на телефон са ким седи за столом особа коју тражи, набрајајући: „Седи са Тијанићем, седи са Тиркетом“ – одговор конобара је био у стилу „ко ти је тај“, све док није изговорио „седи са Ганетом“, на шта је конобар брзо узвратио: „Што одмах не кажеш!“.
Гане је сагорео прерано у пожару порока без којих се није могао замислити његов боемски живот, проливен у коктелу алкохола, кокаина и коцке; живот који је испарио у диму кафана и атмосфери ноћних клубова. Током његовог златног доба док је био у пуној снази, био је један од неформалних носилаца градске историје: онај за кога зна читав град, али га не познаје ниједна званична историја или енциклопедија (некада је било таквих колоритних ликова у Београду, попут рецимо покојних Ђуре Папагаја и Мокице, или преживелог Болета Кнеза).
И управо је тај Гане почетком деведесетих година држао у Поп Лукиној улици кафић „М&Г“, који је назвао по почетним словима свог и ортаковог надимка. М – Мане Јанковић, фудбалер Звезде и касније Реал Мадрида; Г – Гане, „позната градска фаца“. И тамо сам затекао за столом Ганета, Сашу Тијанића, модног фотографа Ненада Марјановића и тадашњег манекена-модела Бату Прицу.
Мислим да је вероватно био најдуховитија особа коју сам упознао у животу
Мислим да је вероватно био најдуховитија особа коју сам упознао у животу
Уговарали су баскет „два на два“: двојица са једне стране би били неко од Ганета, Ненада и Бате; противници би им били Саша Тијанић и још неко кога би он довео. Кога се спремаш да доведеш као саиграча – питали су га. Тијанић им је самоуверено одговорио док му је благи осмех титрао на уснама: „Против вас – било ко. Може........