We use cookies to provide some features and experiences in QOSHE

More information  .  Close
Aa Aa Aa
- A +

Револуција и морал

3 0 0
05.07.2020

Тешко је наћи историчара или социолога који се неће сложити са тезом да су Француска и Руска (Октобарска) револуција две најважније револуције у светској историји. Разлог томе је што је након њих на много начина измењена политичка и друштвена стварност не само земаља у којима су се одиграле, већ и целог света. Осим тога, ове две револуције –нарочито Француска – су пресудно утицале на својеврсну романтизацију самог појма „револуција“, који се из друштвено-политичког појмовног апарата пробио чак и у економску и маркетиншку терминологију (нпр. свака важнија иновација се проглашава „револуционарном“).

Јасно је ниједна револуција не може произвести радикалне промене уколико за то не постоје адекватни друштвени предуслови, што значи да у једном ширем друштвеном и политичком смислу део одговорности за револуционарна дешавања свакако сносе и политичке елите из старог, предреволуционарног система. Али у овом тексту нећемо детаљно залазити у узроке и хронолошки ток револуционарних збивања, већ ћемо низом спорадичних опсервација покушати да оцртамо филозофски портрет револуционарне идеје и њених носилаца, те да укажемо на негативне последице које револуције неумитно остављају на ткиву државе и друштва.

БЕРКОВО ПРЕДСКАЗАЊЕ
Да би се на прави начин разумео феномен револуција и необични магнетизам уличних демонстрација, као и погубне последице непромишљеног друштвеног експериментисања, морамо се вратити у прошлост и почети од Француске револуције која је заувек променила не само Европу, већ и читав свет, подаривши му неке од најважнијих политичких тековина, попут концепта националне државе или поделе на левицу и десницу. Светскоисторијску важност и домете Француске револуције први је прозрео енглески политичар, есејиста и утемељитељ идеологије политичког конзервативизма Едмунд Берк. У свом чувеном делу Размишљања о Франуцској револуцији он већ 1780. године наводи да је она „нешто најнеобичније што се до сада догодило у свету”.[1]

Према Берку, Француска револуција је била „прва потпуна револуција у светској историји. Све раније револуције су биле територијално и национално ограничене. Француска револуција, међутим, није само национална, нити је победа једне партије над другом, нити смена облика владе. Она је деструкција и декомпозиција целог друштва, негација односа владавине уопште, укидање начела владавине човека над човеком једног сасвим новог света. Као таква, Француска револуција је прва у светској историји”.[2] Колико је његова мисао била далековида и опстојна најбоље казује чињеница да је поменуту критику Револуције из 1789. написао већ следеће, 1790. године – дакле док је Француска још увек била монархија са краљем Лујом XVI на свом челу, пре почетка злогласног револуционарног терора и јакобинске диктатуре и пре опште пометње коју су поменути догађаји изазвали у политичкој клими Европе у годинама које су уследиле. Свака од тих последица револуционарног метежа који је захватио Париз и Француску њему као да су биле очигледне и пре него што су се одиграле.

Осим кључне критике која се односила на опасност од наглих политичких ломова у политичкој, организационој и социјалној структури једне државе и друштва, Берк је са запањујућом тачношћу предвидео и неке њене споредне али сасвим конкретне ефекте. На пример, „прорекао је да ће у једној Француској, у којој су историјске покрајине укинуте и народ остављен без својих локалних администрација, престоница Париз, као једина компактна маса која је остала, добити претежан утицај”.[3] Вероватно се и сам Берк изненадио када је видео у којој мери су се ове речи испоставиле као пророчке, будући да је париска општина била једно од главних тела током читавог тока Револуције, вршећи, уз Конвент и Јакобински клуб, улогу њених главних институционалних органа, а неретко и односећи превагу услед инструмената силе које је имала на располагању. Осим тога, „прорекао је такође да ће бити тешко навикнути војску да се уместо краљу покорава скупштини, и да ће се она, одвојена од краља, привезати за првог славнијег генерала. Дакле поред политичке претежности Париза, Берк је прорекао и диктатуру Наполеонову”.[4]

РУЉА ОПИЈЕНА ТРИЈУМФОМ
Слободан Јовановић у свом осврту на Француску револуцију који даје у књизи „Из историје политичких доктрина“, уочава следеће њене недостатке: „Француски револуционари грешили су (1) што су сувише умовали о држави; и (2) што су вредност њених установа ценили искључиво с гледишта појединца. Они су отурили историјске традиције као предрасуде, и узели су да граде државу изнова, по идејама философа, који су је знали само теори(ј)ски. У тој новој држави појединац је имао да живи слободно, с врло мало дужности, а врло много права. Чиме се завршио овај покушај француских револуционара? Завршио се тиме да су сви друштвени обручи које између људи стварају узајамне дужности уједанпут попустили, да се цела друштвена зграда из темеља заљуљала, и да је појединац постао истина слободан, али сред рушевина и хаоса”.[5]

Али тек у делу „О вођима француске револуције“ Слободан Јовановић заправо до краја открива свој изразито негативан став о Револуцији и њеним последицама. Посебно је живописан његов опис масе која се 5. октобра 1789. из Париза запутила у Версај како би принудила краља да се премести из свог двора: „У тој гомили било је више жена него људи; међу женама налазило се не мало блудница, међу људима не мало злочинаца. Сав тај свет хтео је принудити краља да се премести у Париз. (…) Ноћу између 5 и 6 октобра париска је гомила стигла у Версаљ, продрла у двор, убила неколико стражара, хтела убити и саму краљицу, која се једва спасла бекством. 6 октобра краљ је пристао да се, у пратњи те убилачке гомиле, која је носила на копљима главе убијених стражара, крене из Версаља у Париз. У ту варош он је долазио више као заробљеник него као краљ, – вучен у поводу једне руље, пијане од свога властитог тријумфа, од просуте људске крви, и од алкохола”.[6]

Посебно је занимљиво то што је стање свеопште анархије навело на забринутост и појединце међу вођама саме револуције, конкретно грофа Мирабоа, који већ након Пада Бастиље 14. јула у приватном писму говори о диктатури гомиле као о врло опасној ствари[7]. Премда председник Јакобинског клуба, Мирабо, који је „до октобарских догађања главну пажњу обраћао на повлашћене редове и њихове покушаје против револуције, од октобарских дана он главну пажњу обраћа на париску гомилу и њене тежње к анархији. Он мисли само о томе како да се успостави ауторитет власти”.[8] Штавише, он је налазио „да ауторитет власти ваља бранити, ако треба и оружаном силом“.[9]

Није ли ово рађање сумње у пут........

© Нови Стандард


Get it on Google Play