We use cookies to provide some features and experiences in QOSHE

More information  .  Close
Aa Aa Aa
- A +

Похвала старом календару - и зашто је од свих ...

1 0 0
23.01.2020

Пет календара старе Атине

Античка Атина, друштво које дан-данас славимо као једну од најблиставијих и најпродуктивнијих култура Старог века, у своје класично доба користила је паралелно чак пет различитих календара, од којих је сваки имао своју нарочиту сврху, намену, и контекст, као и различит систем рачунања протока времена.

„Олимпијски“ календар служио је да се у разуђеном свету грчких полиса разбацаних по Медитерану израчунају тачни датуми одржавања панхеленских светковина, од којих су свакако најважније биле Олимпијске игре, које су се одржавале негде између првог и другог пуног месеца после летње дугодневнице сваке четири године од 776 године п.н.е.

Такозвани „Сезонски календар“ (или παράπηγμα) повезивао је лунарне циклусе са различитим астрономским (изласком и заласком сазвежђа) и метеоролошким појавама (сезонски ветрови, сушни и кишни периоди, статистичка климатска кретања), и користио се за планирање сетве, жетве, бербе воћа, морске пловидбе, па чак и ратних похода.

„Грађански календар“ највише је подсећао на оно што ми данас сматрамо календаром — био је подељен на 12 лунарних месеци који су се ad hoc модификовали како не би превише одступали од соларне године и сезонског календара, а основни циљ им је био уређивање културног живота Атине, пре свега различитих религијских светковина и ритуала.

Наспрам овог, постојао је и „већнички“ (тј. „булетички“, „притански“) календар, чија је основна сврха било уређење смене председавања државним органима представника десет различитих атинских дема у извршној власти (тзв. притани), а на основу кога су се плаћали порези, исплаћивале плате, финансирали јавни радови, и обрачунавале камате на зајмове. Ова „пританска година“ била је подељена на десет месеци — по један за сваку од десет атинских дема — али је у дугој историји античке Атине варирала, па је број месеци у различитим периодима износио и 11, 12, или 13 месеци.

Најзад, постојао је и чисто астрономски, тзв. „метонички календар“ (по астроному Метону из V века п.н.е.), који је нудио математичке механизме усклађивања лунарних циклуса са соларним, а на основу којих су се додавали или одузимали дани у различитим преступним годинама.

Ако се имају на уму чињенице да је овде реч о рачунању времена у само једном од више од хиљаду грчких полиса, да су сви ови различити календари били у употреби практично истовремено, а да су се њихова међусобна непоклапања (од којих се најважније тицало питања почетка године, које би у идеалним околностима требало да пада на млад месец, и око летње дугодневнице) разрешавала најчешће на потпуно арбитраран начин, можете само замислити колико је у античкој Хелади било тешко мерити време, а самим тим и правити планове послова, одмора, путовања, светковина, и финансијских обавеза – и све то у једном друштву које је кудикамо више од савременог имало свест о различитим временским циклусима природног света – о кретању сунца, месеца, звезда, и другим природним и климатским појавама. Сваки историчар који је покушао да установи тачан датум неког историјског догађаја нашао се тако на мукама — јер ако тражени дан није фиксиран у односу на неку познату астрономску појаву, попут помрачења сунца или месеца, изузетно је тешко прецизно утврдити на који дан је пао. Олимпијски календар омогућавао је да се одреди година (Атињани су такође називали године по архонту који је те године председавао градом), али месеци атинског грађанског календара нису имали фиксно одређено трајање, а месеци булетичког календара су чак знали да мењају редослед, ако би се из било ког разлога десило да две деме замене места у ротацији председавања Већем притана.

Из перспективе наше савремене културе, у којој је Окамова бритва уздигнута на ниво фетиша, овакав један хронолошко-календерски галиматијас делује као ноћна мора, и нема никакве сумње да би „било неупоредиво једноставније“ када би се сви ови различити календарски систему свели на један. Идеалан кандидат за то био би, очигледно, Метонов календар, који се са својим циклусом преступних година веома приближио механизму који нам је познат из Јулијанског календара. Али не само да није постојао политички и културни ауторитет који је био способан да натера грчке полисе да се одрекну увреженог начина рачунања времена (осим по питању система Олимпијада, јер је морао да постоји начин који ће омогућити да се спортисти из свих полиса појаве на играма у Олимпији у исти дан), већ таква политичка воља није постојала ни унутар саме Атине, која се увек поносила својом просвећеношћу и љубављу према разуму. Једноставно, сви наведени календари су функционисали, сви су били уврежени и добро уходани у специфичној политичкој, културној, религијској, односно економској пракси унутар које су поникли, и нико није осећао нарочиту потребу да их мења, без обзира на очигледне проблеме које су изазивали. Овај календарски систем је укинут заједно са брисањем последњих елемената атинске државности, отприлике у време када је Рим из републике прерастао у империју, која је својим провинцијама наметала све своје стандарде, па и стандард рачунања времена (Рим је, како се испоставило, наставио са овом праксом наметања свог календара све до нашег доба).

Четири календара савремене Србије (и зашто је само један од њих „погрешан“)

Ова слика из античке Атине може некоме да делује екстремно, али она, у ствари, уопште није далеко од наше свакодневице. Свако ко је икада на РТС налетео на емисију „Верски календар“, зна да су у Републици Србији у потпуно равноправној и распрострањеној употреби чак четири различита календарамеђународни и „католички“ Грегоријански, православни Јулијански, муслимански Хиџретски календар и Јеврејски календар. Ако ставимо на страну чињеницу да је међународни календар у званичној употреби у грађанском, економском, и политичком животу земље, ова четири различита календара, пре свега, врше религијску........

© НСПМ