We use cookies to provide some features and experiences in QOSHE

More information  .  Close
Aa Aa Aa
- A +

Дипломатски скандал који то није - о постистини и ...

2 0 0
24.11.2019

Шпијунска афера коју ових дана пратимо у српским медијима изгледа пре свега као представа за америчке медије, својеврсно приношење жртве западним центрима утицаја у Србији, који су претходних месеци и година јадиковали како их руске колеге истискују из Србије и са Балкана.

Ову камерну аферу ће западни медији пренети да је реч о прворазредном дипломатском скандалу, уз наглашавање медијске халабуке коју су као на знак надигли режимски таблоиди (уз савршено лупање терце „нережимских нетаблоида“), уз наглашавање оштрих речи са Председникових конференција за штампу, и подвлачење да је заседао Национални савет безбедности. Нема везе што је у питању шарада и представа, реномирани амерички и западни медији су мртви озбиљни пренели да су Руси покушали да направе „пуч“ у Црној Гори у октобру 2016. године. И док се ова представа одвија за очи Запада, Русима ће се намигивати да је све у реду.

Човек се мора дивити Председниковом таленту за седење на две столице: са овом афером (коју можда није он отворио, али су свакако медији који су под његовом контролом претворили у крупан јавни скандал) он је Западу понудио озбиљан доказ „приближавања заједничкој европској политици“ путем борбе против „руског хибридног рата“. Не треба заборавити да је пре једва нешто више од месец дана на сличан начин у Бугарској надуван „шпијунски скандал“, где је за руског агента проглашен Николај Малинов, дугогодишњи председник организације „Русофили“, која се углавном бави рестаурацијом совјетских споменика и организацијом културних манифестација у земљи. При томе је ова српска шпијунска афера објективно прилично бенигна, када су у питању ове врсте инцидената. Будући да је снимљени руски агитатор већ напустио земљу након истека мандата у Амбасади Русије, дипломатских последица инцидента нема: нема депортације, протестних нота, или демарша. Истовремено, руски медији на сав глас вичу да је реч о „америчком подметању“ и „медијској провокацији“, док руске дипломате наглашавају да „ништа не може покварити братске односе Србије и Русије“.

Постистина као епистемологија дигиталног доба

Ове две потпуно различите слике истог догађаја у западним и руским медијима никога не треба да изненаде. Американци и Руси су очигледно сасвим задовољни медијским циркусом који им се нуди уместо конкретног, опипљивог савезништва; они ће ситуацију у Србији тумачити дијаметрално супротно, и сви ће бити задовољни, а председник Вучић понајвише. Јер ипак, он то исто ради годинама на очиглед свих и у Србији, и у Бриселу и Вашингтону, и у Москви, и све се праве луди. Лудим се прави и српски народ, који исто тако пристаје на свакодневне дијалектичке игроказе председника државе.

Са једне стране, Вучић оваквим виртуозним међународним играријама још једном доказује да српска политичка сцена није никаква провинција глобалних политичких токова, већ њихова озбиљна........

© НСПМ