We use cookies to provide some features and experiences in QOSHE

More information  .  Close
Aa Aa Aa
- A +

Ђавољи прсти и смена епоха

3 1 0
14.10.2019

Постоје догађаји који су једноставно преломни и обележе читаве епохе. Нису инциденти ни случајности. Њихов значај не морамо схватити одмах; по правилу, то се и не дешава. Постајемо их, у њиховим приближном размерама и тежини, свесни тек накнадно. Док се одвијају, они су део ковитлаца који спречава расуђивање и у коме, тврди Дени де Ружмон, и сам Ђаво има великог удела. Његово име можемо писати малим или великим почетним словом; то зависи од тога да ли га сматрамо за личност, или само за слепу силу; за једну од слепих сила које волшебно усмеравају догађаје. Било како било, у неком тренутку Ђаво се појављује на сцени и почиње да води игру више се не скривајући.

„Никада као вечерас, у овом тренутку“, записао је Франо Цетинић у Паризу, у свом дневнику 24. марта 1999, на дан почетка рата НАТО-а против Савезне Републике Југославије, „нисам осјетио оно ковитлање догађаја около нас, и у нама самима, удио Ђавола о којем је Дени де Ружмон писао ратне 1942. године“. Следи Де Ружмонов запис из „ратне 1942. године“:

„Ухваћени ковитлацем наших свакодневних гријехова, осјећамо како понекад наступи тренутак паничног убрзања: то је он! Наједном, ствари се погоршавају и замршују, и ви не знате зашто; постају неразмрсиве, не разлучујете више добро од зла, лажно од истинитог, милосрђе од окрутности: он је тај који је преузео игру у своје руке! Он је тај који измишља наше моралне софизме, брише наше категорије, претвара овај уобичајени гријех у помамну ‘врлину’, у вртоглавицу лажне невиности, у одушевљење рушилачком снагом. Он је тај који ствара безизлазне ситуације.“

„Одушевљење рушилачком снагом“, вера у сопствену свемоћ, мимо било каквих ограничења, поготову оних етичких – у томе је кључ. Све је одједном постало дозвољено. Не постоје норме које су важиле раније; норме су за друге, оне слабије. Остали ће морати да се подреде томе. Ако не сад, једном, и то у врло блиској будућности. Суверен је само један и он управо показује своју божанску моћ.

ТЕГОБАН ПУТ У БУДУЋНОСТ
Догађаји из 1999. су трауматски у пуном значењу те речи, и то не само за Србију. Не могу се избрисати ни заборавити. То је једна од тих „безизлазних ситуација“, за чије стварање се побрине сам Ђаво. Недавно је „одлазећи амерички амбасадор“ Кајл Скот саветовао Србима да „1999. годину посматрају у широј перспективи“. Колико широка мора да буде та перспектива? „Ни Србија ни Сједињене Државе не могу да врате време уназад“. (Остаје нејасно зашто би време уопште требало „враћати уназад“.) Бомбардовање је, за Скота, било и потребно и оправдано; и обавезно „за наше добро“, као горки лек који се даје тешком болеснику. Али сада се, пошто је у њему погинуло најмање 2.500 људи, већином цивила, и деце, треба окренути будућности: „Америка је Србији пружила руку пријатељства“, сматра амбасадор, „и сада је на Србији да је прихвати“. „Прихватити пружену руку“ значи прихватити и постојеће стање ствари, признати постојећи поредак за правичан и за једино могућ.

Доскорашњи амбасадор САД у Србији, Кајл Скот (Фото: Танјуг/Сава Радовановић)

О будућности је заправо и реч. Пут до ње је тегобан, трновит и није права стаза. Води преко прошлости, и оне која нам је историјски још сасвим блиска, замршеним и вијугавим линијама; кроз збивања међу којима је и та, нема сумње, једна од „најважнијих и најдраматичнијих страница“ у историји народа, капитални догађај. Треба ли данас поздравити агресију и аболирати све, оне већ почињене, и евентуалне будуће злочине? Ко одлучује о томе, и зашто је све то било и оправдано и неопходно? Најпре, зашто је било потребно разбити федералну Југославију, изазвати у њој рат, војно интервенисати против једне, а у корист других зараћених страна и, коначно, отцепити једну покрајину, проглашавајући је за независну........

© Нови Стандард