We use cookies to provide some features and experiences in QOSHE

More information  .  Close
Aa Aa Aa
- A +

„Џокер“ — Роршахова мрља за друштво „постистине“

3 0 0
14.10.2019

Да ће „Џокер“ редитеља Тода Филипса изазвати бројне контроверзе постало је јасно и пре него што је у Венецији овенчан „Златним лавом“ за најбољи филм. Све је код њега у самом концепту било провокативно — не само да је у питању филм посвећен причи о једном од најиконичнијих зликоваца америчке популарне културе, испричаној из његове визуре и без уобичајеног моралног контрапункта у лику маскираног осветника и вође „Лиге праведника Америке“ Бетмена, не само да је у питању филм који крајње политички некоректно задире у неке од најделикатнији моралних питања савременог западног друштва као што су улично насиље и махнита убиства, он представља својеврсан парадокс и на чисто техничком плану.

Наиме, у питању је амбициозан и претенциозан уметнички филм који је плански и наменски снимљен као противтежа комерцијалним чудовиштима од стрип-филмова која из године у годину доносе милијарде долара својим продуцентским кућама, да би и сам „покидао благајне“ и остварио огроман комерцијални успех захваљујући, у великој мери, управо публици стрип-филмова која је њиме била заинтригирана. Ништа ову контроверзу не захвата боље од чињенице да је истовремено са објављивањем интервјуа са великаном америчког филма Мартином Скорсезеом у коме је он категорички (и крајње надобудно) објавио да „то што „Марвел“ ради уопште није кинематографија“, у биоскопе изашао један недвосмислени стрип-филм (додуше из кухиње „Марвеловог“ конкурента ДиСија) који је највећи број критичара поредио — управо са Скорсезеовим класицима „Таксиста“ и „Краљ комедије“.

Невезано за сам квалитет филма, продуценти „Џокера“ повукли су неколико успешних маркетиншких потеза који су им осигурали пажњу публике. Он је јасно рекламиран као уметнички филм, али уз велике напоре да се не отуђи масовна и глобална стриповска публика. Глумачка изведба Хоакина Финикса, који тумачи насловног лика, уобличена је тако да генерише максималну пажњу публике, држећи се свих општих места „методске глуме“ која су претходних деценија практично гарантовале носиоцима оваквих тешких улога најпрестижније глумачке награде — укључујући ту свакако и Хита Леџера, који је улогу Џокера тумачио у „Мрачном витезу“ Кристофера Нолана. Најзад, сама прича филма је контроверзна, а његов завршетак отворен за интерпретацију, тако да није никакво изненађење што већ недељу дана светска (и српска) јавност не престаје да бруји о „Џокеру“, што се, наравно, веома повољно одражава на успеху овог филма на благајнама.

Поред упечатљиве, ако и проблематичне глуме Хоакина Финикса, сама тема „Џокера“ је нешто што сасвим природно изазива пажњу, поготово у датом историјском тренутку у коме се различити политичко-идеолошки катастрофизми сукобљавају са циничним одбацивањем сваке истине и правде мимо конкретног политичког или финансијског интереса. Савремени „постхумани“ свет, опседнут различитим „постапокалиптичним“ сценаријама, покушава самог себе да тумачи и разуме у време „постистине“, где ништа више није поуздано (чак ни телевизија!), ничему и никоме више не можемо да верујемо (чак ни Бетмену!), и где цветају различити популистички наративи који као нуспојаву имају и плиму психопатологије и социопатологије која се манифестује, како кроз глобалну деградацију политичког дискурса, тако и кроз плиму насиља и махнитих убистава која све чешће и на све ширим меридијанима претварају мирне градове и заједнице у терорисане ратне зоне. Прича о једном ментално оболелом нихилисти и анархисти са „болесним смислом за хумор“ какав је Џокер била је довољно контроверзна и када ју је Кристофер Нолан испричао у јеку америчког Рата против терора, а у наше време је очигледно „погодила нерв“ до те мере, да је филм — невезано за своју уметничку вредност, која представља потпуно независан предмет расправе – постао прворазредни политички догађај.

Надахнут, али недостојан приказ иконе америчког стрипа

Оно што пре свега треба нагласити и ставити по страни јесте чињеница да је Финиксово тумачење насловног лика веома упечатљиво, узбудљиво, и надахнуто, али у великој мери промашује оно што Џокеровог лика чини иконом америчке и глобалне попкултуре. Пре свега, Џокеров лик представља једног од најпознатијих и нејпрепознативљијих „суперзликовца“ у свету стрипа и филма, особу чија је злоба, малигност, и манијакалност чини до те мере опасном, да државни органи реда и казнено-поправни систем једноставно са њом не могу да изађу на крај. У великој мери Џокер представља оличење зла, како га је замишљала Америка за протеклих нешто више од пола века, и у том кључу је тумачен у свим досадашњим филмским и телевизијским екранизацијама, а промене његовог приказа кроз деценије (као, уосталом, и приказа његовог архинепријатеља Бетмена) представљају сведочанство о колебањима и унутрашњој еволуцији америчког, а заједно са њим и глобалног морала. Без обзира на то, Финиксов и Филипсов Џокер није зао. Иако се филм не бави врхунцем, технички чак ни почецима Џокерове криминалне каријере, већ искључиво његовим „настанком“ и изворима његове нарочите духовне и социјалне поремећености, у овој интерпретацији веома је тешко, скоро немогуће, видети Артура Флека, будућег Џокера, не као оличење зла, него чак и као злу особу. Напротив, у питању је очигледно дубоко духовно поремећена особа, чија је психичка неприлагођеност свету који је окружује чини једва функционалним чланом заједнице, затим особа која је целом дужином филма изложена психичком и физичком злостављању до те мере, да публика продубљивање његовог лудила и насилне изливе не може да тумачи другачије него као сасвим природну реакцију на спољашње околности. У зависности од афинитета, Артура Флека можемо сажаљевати, можемо га презирати, можемо га чак и у великој мери симпатисати као класичног антихероја и „малог човека“, али га је тешко видети као зликовца, чак ни након што почини серију несумњивих и недвосмислених злочина.

Целим током филма Артур Флек ни на један тренутак нема контролу над својом судбином, чак ни на оном елементарном нивоу сузбијања, односно препуштања властитом лудилу. Он је у сваком тренутку приказан као неко кога спољашње околности носе корак по корак ближе потпуном губљењу контакта са стварношћу, он чак и лекове престаје да узима када се затвара социјална служба која му је издавала рецепте. Без обзира на склоност ка комедијашењу и помало уврнутом смислу за хумор, Флек оставља утисак психички слабе особе, без личне харизме, и веома ограничене интелигенције, и колико год било лако пратити његово падање у лудило, практично га је немогуће замислити као криминалног генија и организатора најопасније банде анархо-терориста у Готам ситију. Уместо тога, ми имамо умоболног човека кога околности уздижу на пиједестал иконе социјалне побуне против корумпирани градских власти, али који тој побуни доприноси потпуно случајно, и без икакве (зле) намере.

Ово је врло недостојан приказ ако се има на уму све оно што Џокер представља у историји стрипа и филма. Пре свега, и чак када се злоба остави по страни, Џокеров карактер је неупоредиво комплекснији него што је осликан у овом филму. Поред лудила и склоности ка импулсивном насиљу, Џокер је такође комедијаш, „шаљивџија“ са уврнутим, али заразним смислом за хумор, и истовремено криминални геније, који са лакоћом вуче за нос не само полицију и правосуђе Готама, већ самог Бетмена са својим неограниченим ресурсима и огромном интелигенцијом. Успешно приказан Џокер је стога у стању да нас истовремено престрави, насмеје, и задиви, као и да потпуно непредвидљиво варира између ових различитих манифестација своје личности. Он ће веома често саботирати сопствени план да би направио виц, неслану шалу ће претворити у ужасавајући злочин, док ће иза наизгледног махнитања и глупирања скоро увек из позадине, као пајац из кутије, искочити неочекивани криминални план на који нико неће бити спреман да одговори.

Џокер је неко ко у стриповима и филмовима редовно доводи интелигенцију и морални компас целог свог града (и Бетмена у њему) до тачке пуцања. Он је неко ко је у стању да комбинацијом насиља, хумора, и харизме заведе докторку Харлин Квинзел — оствареног клиничког психијатра —и претвори је у своју женску копију у огледалу, баш као што то чини са мноштвом својих других следбеника. Он је манијак, али он је и геније, и кловн. То је разлог........

© НСПМ