We use cookies to provide some features and experiences in QOSHE

More information  .  Close
Aa Aa Aa
- A +

Пети октобар и постреволуционарна Србија

3 1 0
05.10.2019

Ни 19. година након Петог октобра Србија још увек не може једнодушно да се одреди према карактеру тог догађаја. За велики део грађана Србије, тај датум је симбол промене која је под кринком обећаване демократизације донела колонизацију државе и друштва у свим сферама. Насупрот њима стоји један део грађана који сматра да у историјском билансу петооктобарских промена ипак претежу позитивне стране.

Премда без много ограђивања можемо закључити да је број Срба који се сваког 5. 10. у години осећају преварено и разочарано већи од броја оних који се осећају поносно, у медијској, културној и политичкој стварности данашње Србије и даље доминирају такозвани „чувари револуције”, односно иста она елита која је крајем 2000. године преузела све кључне друштвене механизме. Њихова недодирљивост сведочи о успешности Петооктобарске револуције која је, као и свака револуција, увела мораторијум на критичко сагледавање својих тековина, прогласивши да постоји само једна истина.

СТУБОВИ РЕВОЛУЦИОНАРНЕ ИСТИНЕ
Та револуционарна „истина“ Петооктобарске републике почива на неколико кључних стубова које ниједна власт не сме „сумњичити у темељу” (Ломпар) уколико жели да буде у миру са „чуварима револуције” и њиховим спољним менторима. Пре свега, забрањено је било какво нијансирано сагледавање историјског деловања Слободана Милошевића и Зорана Ђинђића које не би полазило од тезе да је први био злочинац и упропаститељ Србије, а други њен спаситељ и визионар. Теза да истина није ни црна ни бела, већ као и увек сива, директна је претња митотворачком поједностављивању које је амброзија сваке револуције, па и Петооктобарске.

Други постулат мандаторне револуционарне „истине“ је онај који налаже да је Косово терет који спречава напредак Србије, и да је једино политика бржег или споријег кретања ка заокруживању косовске независности гарант мирне, просперитетне и демократске будућности наше земље. Трећи налаже да Србија има будућност само док је на путу евроинтеграција, и да нема те жртве која није вредна прилагања на олтар недосањане евроунијске Хипербореје. Четврта орвеловска „истина“ петооктобарске стварности казује нам да сви актери у јавном простору морају на позитиван начин да се односе према улози прозападног НВО сектора и спољно дотираних медија, полазећи од става да се њихова добронамерност не сме доводити у питање.

Побуњени грађани у запаљеној Народној скупштини, Београд, 5. октобар 2000.

Уколико се појаве субјекти који су намерили да се оглуше о неку од ових........

© Нови Стандард