We use cookies to provide some features and experiences in QOSHE

More information  .  Close
Aa Aa Aa
- A +

Две врсте елита у прелазном периоду

3 1 0
03.10.2019

Пред српском елитом стоје два судбинска питања: косовско и црногорско. Решавањем првог српска елита се одређује у стварима духовности, метафизике и идеологије. Разрешењем другог скицира свој простор деловања, устројство државе и културу. У номиналном смислу српској елити данас припадају чланови распоређени на места која никад нису упражњена, а то су првенствено олигархијске групе које се не баве ни прошлошћу ни будућношћу већ једино садашњошћу (стицањем), док према суверенитету гаје презрив однос. Није тешко разлучити елите које виде далеко (васељенске) и оне које не гледају изнад хоризонта људског живота – олигархијске, плутократске, клептократске…

Решавање два судбинска питања поклопиће се са завршетком припрема за мировну конференцију (конференције) на којој ће се утврдити нове интересне сфере и њихово економско устројство. Опит елита Украјине, Белорусије, Венецуеле, Грузије и Северне Кореје у последњих неколико деценија драгоцен је путоказ српској јавности и елити уочи свеобухватних промена у Европи.

ПУТ У НЕДОЂИЈУ
Савременa украјинска држава по површини је нешто мања од Француске и има око 40 милиона становника. Настала је на културно и религијски неиздиференцираном простору после више столећа етничког, политичког и црквеног инжењерства великих европских држава и Ватикана. У бившем СССР-у Украјина је била важан резервоар кадрова за негдашње совјетске структуре власти, али је захваљујући изградњи бољшевичке империје постала, скоро неосетно, руска периферија.

Елита ове велике државе је олигархијске природе и суверенитет схвата као чисту апстракцију. Украјински олигарси из тог разлога државност желе да учрвсте несвакидашњим мерама. Прво су маштали да од Украјине начине другу Француску, а касније да је претворе у државу која би била попут Лас Вегаса и друге Пољске.[1] Отворили су и дискусију о увођењу долара у платни промет.[2] Одрицањем од суверенитета украјинска елита избегава мукотрпно усаглашавање права и обавеза унутар елите, између елите и народа, те елите и иностраних центара моћи. Врх Украјине не увиђа да га западне елите подстичу да се о свом трошку бори против Русије, док се оне из вртлога кризе избављају како умеју и знају, чак и сарадњом с Кремљом.[3] Отуда и неспоразуми украјинске елите с Кремљом и магнатима у Москви с којима је пре четврт столећа делила заједничке вредности – атлантизам, транзиционо предаторство и неодговорност за будућност државе и становништва.

Украјинско искуство српској јавности олакшава сагледавање односа Србије и Црне Горе, као и будућности неолибералне елите на простору бивше СФРЈ. Украјинска елита и црногорски главари имају исти геополитички вектор, те их чека иста судбина. Украјинско искуство јасно наговештава да ће српска елита, гоњена догађајима, ускоро морати да изгради јасну политику према Црној Гори, као што је то већ учинио Кремљ према Украјини. Колико год избегавала.

ОКВИР ФАВЕЛЕ
На листи жаришта у којима се зачиње нови поредак налази се нафтом богата Венецуела (912.050 km2, 31 милион становника), земља стешњена колонијалним стегама америчког капитала. Њена будућност је магловита, пошто је постојећи поредак у Jужној Америци успостављен још у XIX столећу и санкционисан познатом Монроовом доктрином.[4] Елита формирана у последњих два столећа примерена је латиноамеричком свету засталом између феудализма и капитализма. Гледан из Србије, јужноамерички свет данас наличи Балкану под влашћу Османлија.

Председник Венецуеле Николас Мадуро са војним званичницима присуствује војној академији „Завет лојалности“, Каракас, 24. мај 2018. (Фото: Wil Riera/Bloomberg)

На челу јужноамеричких држава налазe се малобројнe елитe којe опслужује средња класа: лекари, инжењери, професори, уметници, а штити је војска (укупно 10-15 одсто становништва). Дуже од једног столећа Јужна Америка је у односу на западне капиталистичке државе играла улогу коју последњих педесетак година играју Кина и источноазијске земље. Пошто су се САД у другој половини ХХ столећа окренуле Азији опале су инвестиције у Јужну Америку и тако је средња класа изродила социјалне покрете. Стандард живота горњег слоја био је висок, те су његови представници, а не жестоки момци из сиротињских фавела, били квасац будућих побуна.

Че Геварин отац био је архитекта а он сам лекар. Латиноамерички полуфеудални режими започели су сузбијање левих покрета и армијски кругови преузели су вођење држава, што је довело до устоличења војних хунти или њихових меких облика (од Пиночеа до Ортеге, Чавеза, Мадура, Болсонара). Такав развој умирио је САД јер су протести каналисани у пожељном правцу тако да не угрожавају Монроову доктрину. Али после почетка економске кризе (2008) САД су све мање примарном емисијом (Фед) помагале савезнике и клијенте, те се родила идеја о валутној зони Јужне Америке.

Пошто је 2016. заблистао Трампов покрет, Стив Бенон (такође Џ. Болтон и Џ. Фридман) дали су „прави“ смер политичким првацима и гласачима у Аргентини и Бразилу, чиме је с дневног реда скинуто зближавање слободних држава Јужне Америке. Данас је већина елита латиноамеричких земаља спремна да обнови вазални однос према САД. Припремају масе да и даље остану јефтина послуга северноамеричког капитала, а оне посредници. Сва је прилика........

© Нови Стандард