We use cookies to provide some features and experiences in QOSHE

More information  .  Close
Aa Aa Aa
- A +

Зашто одлази „несхваћена елита” или патетични аутошовинизам

2 102 0
03.10.2019

Остати или отићи, још су се Мик Џонс и момци из британске панк групе Клеш у чувеној хит песми ломили пред тим тешким и амбивалентним избором. У неку руку, та дилема и та одлука дуго су, попут Дамокловог мача, висили над главама многих припадника моје генерације, рођених касних 70-их или раних 80-их година прошлог столећа. Стасавали смо у невесела и трауматична времена санкција, ратова и крвавог распада државе у којој смо били рођени. Сва правила, друштвене норме и систем вредности који су важили за наше родитеље, и на којима су они васпитавали нас, одједном су, готово преко ноћи, изгубили на значају, а једино што је било извесно јесте то да су наступала времена велике неизвесности. Масовни „одлив мозгова” почео је управо током деведесетих када су бројни млади и школовани Срби одлучили да дезертирају из трагичне судбине своје нације и да срећу и благостање потраже преко границе.

Када сам, игром случаја у иностранству, завршио гимназију у јуну 1998. и када је дошло време за уписивање факултета, мање од годину дана пре него што је НАТО подигао своје бомбардере и злочиначки их усмерио према српским касарнама, мостовима, болницама и школама, чинило се да је одлазак на неки страни универзитет најрационалнији могући избор. У прилог томе говорила је и чињеница да сам, као свршени и награђивани ученик америчке гимназије, имао у џепу препоруку и позив на престижни Џорџтаун универзитет, као и могућност добијања стипендије за студије политикологије и права.

Будући да ми, као Србину, рациналност никада није била јача страна, тада сам, на велико чуђење многих мојих вршњака, из сентименталних и родољубивих разлога одлучио да се вратим у Србију и да упишем Правни факултет у Београду. Многи моји пријатељи и познаници тада су мислили да сам сишао са ума и нису пропуштали прилику да ми то саопште. Двадесет и кусур година касније, многи међу њима и даље мисле да сам луд што сам остао, а ја само могу да кажем да се због свог избора никада нисам покајао, иако је безброј пута деловало као да сам тада направио кобну грешку.

ПРОПАГАНДНИ ОДЛАСЦИ
Знам многе који су тада поступили другачије и који су животе почели да граде негде „напољу”. Многи су успели, у смислу да су реализовали неке своје амбиције, остварили солидне каријере и засновали породице, а многи баш и нису, упркос настојањима да нас убеде у супротно. Неки од њих су се у међувремену вратили, док неки и даље тврдоглаво истрајавају у свом уверењу да је ипак лепше и племенитије бити неуспешан и несрећан у белом свету него у Србији. Било каква генерализација и валоризација искустава оних који су одлазили била би у старту погрешна, јер су различити били разлози, мотиви и очекивања који су људе терали у емиграцију.

Ипак, оно што је заједничко углавном за све који су одлазили тада јесте да је тај одлазак увек био посматран као ствар личног избора и да није било потребе да се он брани........

© Нови Стандард