Философ Борис Межујев сведочи како су у часопису Полис, чији је уредник био, током 1993. године објављена два важна текста, која су веома утицала на политичко и геополитичко промишљање у постсовјетској Русији: Хантингтонов текст о „сукобу цивилизација“ и текст Вадима Цимбурског у ком доноси свој концепт „Острва Русије“.

Први је, како истиче Межујев, био „прецизна потврда наших интуиција о томе како, након распада Совјетског Савеза, Запад заправо губи право на универзалност, и да је управо совјетски пројекат потврђивао универзалност западног света“, док је други представљао први руски одговор на тренд цивилизацијске геополитике, који је покренуо Хантингтон.

Из тога што је, наставља Межујев, „кроз уста истакнутог америчког професора, сам Запад признао да више нема потенцијал да држи цео свет на окупу“, Цимбурски је извукао закључак да „или постајемо цивилизација, односно градимо свој свет, или постајемо ‘спољни пролетаријат’ – огорчена маса људи која руши зидине ‘Тврђаве Европе’.“

Руску посебност, па и ону најтемељнију, односно цивилизацијску, овај класични филолог који је готово преко ноћи постао – колико год понекад несхваћен и оспораван – водећи политички теоретичар и геополитиколог, дефинише појмом „острва“, а не тврђаве. Дакле, не одређење које упућује на затвореност, љубоморно чување сопствених вредности и експанзионизам, него оно које на први поглед упућује на самодовољност, изолацију, па чак и изузимање из историје и доминантних светских токова.

Међутим, није баш тако. Рад Цимбурског се јасно надовезује на традицију руског трагања за одређењем сопственог цивилизацијског идентитета, односно одређењем наспрам историјски мање или више јасно маркираних цивилизацијских целина или ареала (пре свега Данилевски, Леонтјев, Трубецкој и Савицки, потом Л. Гумиљов и А. Панарин).

Да ли се о Русији може говорити као о посебној цивилизацији, ако може, шта је таквом чини, а ако не, којој цивилизацији она припада или је историјски припадала? То су озбиљна питања која и данас имају најзначајније могуће импликације на све аспекте руског живота, и која су је најчешће одређивала као европску или као западну земљу, као источно-европску (која је по Хантингтону посебна, пост-ромејска цивилизација), као азијску или евроазијску, са модaлитетима „Русије-Евроазије“ и „Русије у Евроазији“, уз све могуће варијације и прелазне облике.

Цивилизацијски идентитет

М. Сигачов, А. Харин и П. Скакун издвајају четири основна приступа анализи феномена цивилизације – вредносни, етнолошки, културно-географски (геокултурни) и универзалистички, где рад Цимбурског сврставају у етнолошки. Ово не значи да је његово поимање цивилизације етноцентрично и да из руске цивилизације искључује оне који нису етнички Руси, већ да „народи, етноси, који стварају државе, постају језгра цивилизације“.

Ово је у складу са гледиштем Цимбурског, према којем „цивилизације, схваћене геополитички, јесу људске популације, тј. етноси или групе етноса. Али нису то све популације, већ само оне које, најпре, парадигматично, нормативно оваплоћују одређени, изразито контрастни тип духовности и друштвености, а затим настањују неки довољно издвојен простор (ареал) у светској расподели те конвертују свој социјални тип у особену традицију државотворности и геополитике. Та дефиниција у потпуности одговара тој говорној реалности када се једна иста цивилизација означава различитим именима. Јер име може да је обележава или по типу духовности и друштвености, или по основној геополитичкој ниши, или на крају, указујући на одређени етнос или групу етноса који историјски представљају популационо језгро цивилизације“, односно „основно популационо језгро цивилизације, само за себе, представља се као особена, независна  људска заједница на одвојеном простору“.

Цимбурски, дакле, на цивилизацију не гледа као на групацију држава и народа повезаних неким мање или више апстрактним особеностима, идејама и вредностима, нити као........

© Нови Стандард