Овдашњни левичарски портал Машина донео је вест о врло добром резултату Алтернативе за Немачку (АфД) на изборима у покрајни Саксонија-Анхалт под насловом: „Победа АфД: ’Најопаснији човек у Немачкој’ и опасна политичка игра крајње деснице“. Изгледа да су се уредници Машине толико забринули због победе једне странке на покрајинским изборима на истоку Немачке да су желели да то истакну двоструком употребом речи опасност у наслову.

Да случајно не би остала сумња одакле та „најопаснија опасност“ и нестварно велика претња долазе у наслову је подвучено да се ради о „крајњој десници“. Стога се одређење „најопаснији човек“ односни на Улриха Зигмунда, првог човека АфД-а у Саксонији-Анхалт. Пре неколико недеља је немачки лево-либерални недељник Шпигл изашао са Зигмундовом сликом на насловној страни и описом који је Машина прихватила. Дакле, опасно, најопасније, крајња десница.

Овакав начин извештавања левичарских и либералних медија, те застрашивање бирача опасностима које наводно прете са деснице, која се већ по обичају описује као „крајња“, „ултра“, „радикална“ или пак „екстремна“ је већ постало редовна ствар. У том погледу Машина и Шпигл нису баш оригинални.

Наиме, пре неколико година је немачки магазин Штерн на насловној донео слику Ђорђе Мелони испод које је писало: „Најопаснија жена Европе“. Тада је за њу речено да је „постфашиста“ и да би могла доћи на власт уз помоћ „Путинових пријатеља“. После избора Ђорђе Мелони, међутим, није дошло до смака света на који су либерални душебрижници панично упозоравали. Штавише, може се рећи да је десница остала разочарана учинком Мелонијеве, па је ове године у Италији дошло до формирања нове странке на десном полу: Футуро национале (ФН).

Из италијанског случаја би се дало закључити да левичарски и либерални медији не желе да информишу јавност, већ да упорно раде на ширењу страха и демонизовању деснице. У том погледу они су усклађени са деловањем политичког естаблишмента односно старих странака које на појаву политичких конкурената немају у понуди бољи одговор до застрашивања бирача катаклизмичним сценаријима.

Примера ради, канцелар Фридрих Мерц (ЦДУ) је упозорио бираче у Саксонији-Анхалт да воде рачуна како гласају. Наиме, уколико на гласачком листићу заокруже погрешну партију, те на власт доведу АфД то ће лоше утицати на инвестиције. Преведено на једноставнији језик, они који демократију и своје бирачко право схватају сувише озбиљно ће за то морати да одговарају.

Домаћи либерални недељник Радар је у истом духу известио да Немци на истоку раде „у корист сопствене штете“, те да би „поред застрашујућих импликација“ погрешно гласање могло „нарушити привредну стабилност“. Све невероватно личи на претњу санкцијама. При томе су обавештени новинари Радара заборавили да себи поставе питања да ли политички мотивисани напади левичарских екстремиста на фабрику Илона Маска у Бранденбургу или напад на електромрежу у Берлину који су извели људи из истог левичарског миљеа можда погодују инвестицијама?

Међутим, изгледа да је левичарским и либералним медијима све теже да за ово ширење страха и панике пронађу некакав реалан основ. Када се чак и текст Машине ослободи катаклизмичне реторике, прејаких тонова и згражавања долази се до закључака да је АфД у кампањи захтевао сасвим рационалне и разумљиве ствари.

Тако је недавно Беатрикс фон Штрох из Алтернативе навела да позиције њене странке уопште нису екстремне. Према њеним речима, АфД само тражи оно што је нормално: сигурне границе, враћање кући илегалних усељеника, држављанство у складу са пореклом, брак као заједницу између мушкарца и жене… То су, навела је Штрох, све оне ствари око којих је не тако давно постојао друштвени консензус свих снага без обзира на идеолошко опредељење. Сада се о томе говори као о екстремизму, ксенофобији или хомофобији.

Резултати из Саксоније-Анхалт, међутим, показују да медијска стратегија ширења страха и уцењивања........

© Нови Стандард