Марко Марковић, филозоф и историчар, родио се 30. новембра 1924. године у Београду. Његов отац Србољуб био је истакнути правник и дипломац Сорбоне, а мајка Бранка, рођ. Јовановић. Деда по мајчиној линији, Ђорђе, био је лични лекар краља Александра Обреновића, професор Велике школе и један од оснивача Врњачке Бање. После развода родитеља живео је са оцем уз којег је упознао културну елиту предратног Београда. Највећи утицај на Марка су извршили песник Сима Пандуровић и глумац Добрица Милутиновић, који су припадали очевој боемској околини.

Другу мушку гимназију окончао је у јеку Другог светског рата 1943. године, после чега се придружио Верско-идеолошком одсеку Врховне команде ЈВО на чијем је челу био Јован Рапајић, јеромонах и ученик владике Николаја Велимировића. Идеолошки задатак овог одсека био је сузбијање утицаја тоталитарних покрета – нацизма, фашизма и комунизма. Ту му је поверена врло одговорна дужност подсекретара Одсека.

У пролеће и јесен 1944. године, након англо-америчког бомбардовања Београда и других српских градова, уласка совјетских трупа на територију Србије и војног слома ЈВО, Марко се са јединицама СДГ повлачио преко Босне и Словеније, борећи се у Истри до краја рата.

После рата две године провео је у Италији. Боравио је у логорима у Форлију и Еболију, где ће 1946. године објавити први штампани рад Млади Сава у броју 3-4 часописа Хришћанска мисао, у којем је био члан уредништва. Потом се придружио јединицама Динарске четничке дивизије попа Ђујића у војном логору Чезене, где му је издата равногорска књижица.

Из Италије је отишао у Париз где је завршио теологију на Православном богословском институту Светог Сергија Радоњешког (1947-1952) и дипломирао на Школи за оријенталне језике (руска секција, 1952-1955). Био је активан приликом оснивање свеправославне омладинске организације „Синдесмос”. На Универзитету за економију и социјалне науке добија правну лиценцу (1959-1965), специјализацију из политичких наука (1972-1973) и специјализацију из историјских установа (1974-1975). Докторску тезу под насловом Философија неједнакости и политичке идеје Николаја Берђајева одбранио је са највишом оценом, шестог маја 1975. године на Правном факултету у Паризу.

Био је секретар Српске православне парохије у Паризу (1951–1953), секретар православне омладинске организације „Синдесмос”, вишегодишњи преводилац са руског на француски и правни саветник у неколико компанија (1955-1987). Говорио је француски и руски језик, а служио се енглеским и италијанским. Оженио се 1953. године са Никол Мирен, ћерком генерала Мирена, са којом је добио троје деце Светлану, Србољуба и Ђорђа који су му подарили деветоро унучади. Преминуо је 2012. године у Орлеану где је и сахрањен.

За ову прилику издвајамо Марковићеве књиге које су објављене у емиграцији: Персонализам раних словенофила (дипломски рад за теолошку кандидатуру, Париз, 1972), Југословенски писци (књига 1, Париз/Минхен, 1966), Политика Јурија Крижанића (на француском, Париз, 1973), Философија неједнакости и политичке идеје Николаја Берђајева (на француском, Париз, 1975), Свети Сава – светитељ и просветитељ (Бирмингем, 1975, 1985, Београд 1989), Брачно право Православне цркве по Никодиму Милашу (на француском, Париз, 1976), Тајна Косова (Бирмингем 1976, 1989), Марксизам у теорији и пракси по руским мислиоцима (Бирмингем, 1977).

Уз то од средине деведесетих година више његових књига је објављено у отаџбини. Највећу пажњу читалачке публике изазвала је култна књига под насловом Истина о Француској револуцији (Образ, 1995), а затим дела попут Пола века српске голготе 1941–1991 (Образ, 1995), Стопама Христовим (Манастир Хиландар, 1996), Српска апологија Русије (друга књига, издање аутора, 1999), Православље и нови светски поредак (издање аутора, 1999), На смрт осуђени: српски народ од краља Александра до Брозовог доласка на власт (Хришћанска мисао, 2004), Косово у ранама (Хришћанска мисао, 2005) и друге.

Написао је поговор за књигу Народни устанак (поводом 150-годишњице Првог српског устанка, Минхен, 1954) и предговор збирци песама Бела гробница  Душана Петровића (Саутпорт Квинсленд, Аустралија, 1989).

Легенда емигрантске публицистике Ратко Обрадовић (Искра, 1966) својевремено је похвалио излазак Марковићеве књиге Југословенски писци, рекавши да се он „кроз све своје есеје представља читаоцу као носилац најширих схватања – од српских до, у хришћанском смислу, општечовечанских, при чему му југословенска сигурно нису најслабија”.

Обрадовић је приличну пажњу посветио чувеном Марковићевом Писму Мирославу Крлежи које, иако стилски не баш савршено, представља прави ударац овом проповеднику „измета и смрада”, човеку који не зна за свето и честито. Обрадовић је био одушевљен Марковићевом аналитичком дубином и стилом, верујући да је пред........

© Нови Стандард