Недавно нас је један регионални полихистор удостојио својих социолошко-психолошких увида у којима тврди да лако може проценити количник нечије памети само на основу летимичног увида у Спотифај листу тог неког. Овај глумац, певач, рокер, возач аероплана, писац – наравно, вероватно и сликар у тајности, карикатуриста, и, најважније – снајпериста, није чекао дуго на свог тандема у имању мишљења на тему музичког укуса.

Извесни денс музичар, Доктор Иги, личност нешто скромнијих онтичких ингеренција него наречени снајпер-социолог, истакао се такође својом скорашњом изјавом у којој имплицитно тврди да се он, лично, налази под заштитом „виших сила“ и да свако ко се нашали на рачун њега и музике коју он ствара – ризикује проклетство, смрт, саобраћајке и друге недаће.

Тако су регионални рокер и локални фолк-денсер, као и сви велики умови који мисле слично, у тандемском, мисаоном нехату, показали да дилема: рок или турбо-фолк, јесте у својој суштини лажна, и да се наш коначни свет дели још начелније; дели се, наиме, на њих који су под покрићем наднаравних ентитета због својих музичких склоности, и на нас, обичне смртнике, којима није дато да разумемо каквих је то неовејаних суштина израз – музика коју слушамо.

Будући ненадарени за способност екстатичног заноса музиком и истовремено том заносу опчињени собом који у конкретној музици непрестано показујемо да уживамо, ништа нам друго није остало него да једном за свагда, написмено раскрстимо с тим вишедеценијским, наметнутим и промовисаним идиотлуком о музичком укусу као изразу некакве духовне есенције.

Разни регионални рокери, росићи, рамбои, фирчији, летењу склоне феђе и штуке, гитаристи, остварени и они вечно и блажено неостварени, носачи старки, носачи плитких и дубоких мартинки, мотачи дувана, партибрејкерси и партимејкерси, становници света, Београђани прави али и они Београђани из Сарајева, нови и стари намерни примитивци, истанчани коеновци, носиоци вреднота, мир-брате-мирићи и анти-митар-мирићи, вдовци и обојени програмери, дисциплина-кичмићи, ђусовци који набијају малог мрава, и сви који се тако осећају и који би хтели да га набијају, ви, на једној страни, и на другој, ви локални, непосредни бубамарићи, фолкери, сагорени дизелом, бобани рајовићи и здравковићи, шабани севдаха, џејевци улице, цајкачи, шибицари и мајстори опстанка, матићи саше и дејани, али не и душани, ви непрестано и беспотребно, претерано поносни у том општем презрењу којем сте изложени – чујте и почујте!

Друштвени миље и породична драма

Сваки се човек рађа у одређеном миљеу, социјалном, економском, који није бирао; он тај миље није скривио нити било чим – заслужио. За њега је у том миљеу приправљено свашта нешто унапред, и дуго се затим он батрга да разазна шта је заиста аутентично његов живот, а шта му је индивидуално-психолошки дуг, терет или обавеза, коју су му породица и друштвени контекст у којима се обрео – оставили у доживотни аманет.

Неком, тако, као део пакета, припадне стан у центру главног града и отац војно лице, курвар, па он своју личну „срећу“ покуша да пронађе у допу и гитари, јер у гимназији у коју мораше да иде, гитара и доп беху популарни, а кривица због тога што му отац не воли мајку – погрешно схваћена као прилика да он, својој мајци, пружи некакав наопаки супститут љубави кроз властито самоуништење; неко други – рођењем фасује рубне, (пре)индустријске зоне, варошице или села, без оца, са мајком алкосом, па пати пред излогом за кликерима које нема, ког недостатка се кроз каснији живот непрестано присећа, са својеврсним болним ужитком изазваним самосажаљењем због свог тегобног детињства.

Постоје, разуме се, и безбројне варијације на тему, али све оне само живо илуструју две уврежене мисли хуманистике. Прва мисао јесте она егзистенцијалистичка да егзистенција претходи есенцији, односно да човек није нека унапред дата суштина, већ да постаје оно што у конкретним друштвеним и историјским околностима од себе створи; друга мисао говори нам то да човек присилно понавља лоша искуства која је проживео у формативним годинама живота, и да – несвестан да то ради – он тежи патњи, иако верује како тежи за срећом. Зато је, трећа, она Јунгова мисао да је човек тек оно што уради са свиме што је њему урађено, покушај да се ипак афирмише човекова слобода усред инвазије погубне друштвености којом је наизглед – трагично осуђен.

Ретки су и ванредни махери којима пође за руком да надиђу своје иницијалне животне околности у којима су се обрели, а још ређи они који не........

© Нови Стандард