Деценијама је узајамно одвраћање међу великим силама пружало свету одређену дозу предвидивости, а управо је нуклеарни фактор – још од средине прошлог века – чинио окосницу тог система. Велике силе су обуздавале једна другу, а тиме, истовремено, обуздавале и саме себе.

Разумеле су да би претерано амбициозне геополитичке авантуре могле донети неприхватљиве ризике, па је тако „стратешка стабилност” постала блажи термин за оно што је, у стварности, била способност узајамног уништења. Међународне институције ницале су око те равнотеже попут печурака око стабла, али се иза свих тих споразума и дипломатског језика крило нешто далеко једноставније: страх од последица директног сукоба великих сила. Међутим, тај систем се данас распада.

Многи сматрају да проблем лежи управо у губитку тог страха, будући да су политичке елите престале да верују да је нуклеарни рат заиста могућ. Отуда и све слабије самоуздржавање којем сведочимо у сукобу у Украјини, на Блиском истоку, а потенцијално и у Азији.

Наизглед очекивано решење стога је подсетити све колико би нуклеарни рат заиста био застрашујући. Повратите страх – гласи тај аргумент – и државе ће поново почети да се суздржавају и бити спремне да преговарају о........

© Нови Стандард