Знам, ипак, да је и најкраћа реч дужа од људског века, а када је нешто тако дуго, буде времена да се умрси или покида. Горан Петровић, Опсада цркве Светог Спаса

Прелазак из суочавалачког јула у превазилазећи август нагло је прекинут пре неколико дана вешћу да је генерал Ратко Младић, ратни командант Војске Републике Српске, преминуо у хашком казамату. Та вест је потпуно очекивано одјекнула у јавности додатно дрмајући вечито будне духове једног поглавља наше новије историје (sic!) и нагло мењајући етику превазилажења за етику суочавања, па се крајем августа уместо back-to-school конзумеристичких пракси (које отпуштају летњи притисак свих етика најављујући нови циклус потрошње робе и тема) враћамо на фабричка подешавања – спој трагичног осећања историјског тока и меланхоличне спознаје о моћи оних чији се глас најдаље чује.

У општој какофонији посебно гласни биће дежурни чувари великих прича који ће уз помоћ проверених усмених формула смештати, као у десетерац, речи као што су правоснажна пресуда, злочинац, геноцид и слично, унапред нападајући замишљени глас народа који генералу упућује последњи поздрав с посебним пијететом – резервисаним за оне који својом судбином сведоче о трагичној егзистенцијалној позицији.

И док је култура сећања преиначена у деконтекстуализовану политику сећања (о томе овде), хашке пресуде у очима једног дела јавности постају слика и прилика гротескног света књижевности апсурда у којој се процеси воде и казне изричу на неки механицистички начин, отуђен и селективан. Чувари великих прича ће пак понављањем, истрајношћу и доследношћу уздизати механичку природу ових пресуда на ниво онтолошке чињенице, покушавајући да једну правну интерпретацију представе као стварност, а да је затим као такву уграде у колективну меморију.

Шта је уопште култура сећања? Она није једноставно памћење онога што је прошло, већ начин на који прошлост постоји у јавној сфери: својеврсни институционални говор о њој. Као раскрсница питања идентитета, моћи и моралне легитимације, колективно сећање представља ткиво националног бића („оно што нас плаши код смрти није губитак будућности, већ губитак прошлости“).

Отуд културолошки митови, који заузимају често средиште колективног идентитета, отуд потреба да се неки елементи традиције преносе у нетакнутом виду. Отуд и бројни спорови око прошлости, који нису толико спорови око чињеница, како се на први поглед може чинити, колико око уоквиравања догађаја (тзв. фрејминга или интерпретативног оквира).

Када је реч наратив пре десетак година ушла из књижевне теорије у масовни медијски и политички говор, вероватно је многима засметала као помодни неологизам, али заправо она врло прецизно именује причу која је смештена у одређени оквир тумачења: то је прича с упутством за употребу. У наративима је све дато: и дозвољени режими тумачења и растегљивост чињеница и можда најважније – перспектива из које се нешто посматра. Све то под маском........

© Нови Стандард