Смрт генерала Ратка Младића у затвору Хага је по ко зна који пут показала како је симбиоза авнојевског и бриселског духа оковала Србију. Ћутање, забијање главе у песак, избегавање објава и наступа у јавности – и тек покоја изговорена или написана реченица – показују како се наша званична сцена понаша, „правећи се мртва док не прође медвед“ као у познатој анегдоти.

Једноставно, наши прваци и наше вође су препарирани авнојевским садржајем о априорном прихватању српске кривице и реакцијама покајничког ћутања у циљу незамерања са осталим југословенским народима. На ту подлогу је накалемљена бриселска племка која оплемењује плодове „мира у региону“ тако што затвара српска уста. Боље је прескочити реакције на овај догађај, или их пласирати као алиби у неке далеке дигиталне облаке – већинска су размишљања у српској умној, медијској и политичкој елити – јер због чега се замерати „комшијама у региону“, или родитељима у „великој европској породици“?

Ионако ћемо сви једнога дана бити заједно у истој над-држави када стигнемо на крај „европског пута који нема алтернативу“; и то не зато што желимо него што морамо, јер се баш много и не питамо – додаће напредњачка елита и прозападни еврофили да би умирили сопствену савест.

Али, генерал се упокојио у Господу управо у време великих раскрсница на којима нема више врдања. Својом смрћу у зору изборне кампање која ће се водити „на живот и смрт“ у Србији, као да је позвао сваког пред страшни суд. Нема више симулакрума: или ћутати и бити млак, и тако се сакрити у магли подаништва које прихвата туђи наратив као сопствену историју; или гласно изговорити оно што је очигледно: Ратко Младић је био српски херој кога је, на срамоту, издала сопствена држава.

Различити критеријуми

Пре опширније елаборације нареченог, било би упутно позвати се на једно тумачење истине саме по себи, односно истине у философским категоријама. Тачан резултат у природним наукама је супротан од нетачног резултата – писао је још дански физичар Нилс Бор – дакле, у природним наукама постоји једна истина, а све остало су неистине.

Међутим, у хуманистичким наукама најчешће је једној истини супротстављена друга истина – и обе су тачне. Преведено на језик актуелне теме: ако је за српски народ Ратко Младић херој, а за бошњачки народ непријатељ (да не користимо грђе формулације) – оба народа су у праву. Исто важи и са супротне стране: онај ко је бошњачки херој нема исту идентификацију и за српски народ.

Једини критеријум који се може поставити као универзалан за оба народа (односно за све народе у сличним ситуацијама) – и који би морао бити деполитизован, моралан и стручан – долази из домена историјске науке везано за постојање неког очигледног злочина и неспорне кривице неког хероја у њему.

Дакле, ако је неко доказани злочинац, онда и његова херојска улога у народу у чијем срцу има неспорно место, пада под велику........

© Нови Стандард