Када једна вест већ у тренутку кад се појави потисне све друге и данима након тога остане главна тема јавних, медијских и приватних разговора и промишљања, јасно је да се догодило нешто од изванредног значаја за читаву заједницу и да ће свако од нас о томе имати одређено мишљење.

Они који иначе деле своја промишљања са великим бројем људи (данас најчешће на друштвеним мрежама) често у оваквим ситуацијама осећају и својеврсни притисак, обавезу да се „огласе“ како не би изгледало да због нечега тенденциозно ћуте. И тада је најбоље изнети јасно и кратко свој став, као принципијелни суд, уколико постоји надахнуће, изразити се и емотивно, у сваком случају, не упуштати се у тематику о којој не поседујемо ни релевантне информације, ни трезвено расуђивање.

Када сам на Фејсбук профилу пријатеља наишла на одломак из беседе јеромонаха Арсенија Јовановића, у којој говори о генералу Ратку Младићу, осетила сам револт, али нисам била изненађена. Ово није први пут да он износи контроверзне или проблематичне ставове какве никад нисам чула од других православних духовника или теолога. Ипак, није исто када неко дели своје лично духовно искуство и уверења и када, са друге стране, даје јавни суд о човеку који представља национални симбол јунаштва и неправедног страдања читавог етноса.

Потражила сам оригинални видео који је објављен на званичном Јутјуб каналу манастира Рибница 30. августа, три дана након генералове смрти, под називом „Ратко Младић – трагични херој.“ Да би мој суд био поштен, изложила сам се овој тридесетоминутној тиради у целини, јер нисам желела да реагујем на деконтекстуализовани инсерт. Међутим, интегрална верзија оставила је још гори утисак.

Понављање хашке историје

На првом месту, самоувереност са којом јеромонах Арсеније говори о догађајима којима није присуствовао изразито је иритантна. Када знамо колико је тема осетљива, и свака реч тешка када се говори о злочинима, рату, жртвама и одлукама какве нико од нас никада није морао да донесе, овакав иступ је у најмању руку неодговоран, и то не треба прећутати само због тога што га је начинио клирик Српске православне цркве. Напротив.

„Тако да је наш брат, па не знам баш ни да ли ми је брат, ал хајде српског је порекла што би се рекло, један трагични јунак“ – након што је направио опширан увод, Арсеније се фокусира на генерала Ратка Младића овим речима. Он, дакле, позиционира себе као ауторитет који ће одредити националну припадност генерала Младића, и можда му, захваљујући, „што би се рекло“, српском пореклу, дозволити да се сматра Србином и братом.

Самоувереност са којом јеромонах Арсеније говори о догађајима којима није присуствовао изразито је иритантна

Самоувереност са којом јеромонах Арсеније говори о догађајима којима није присуствовао изразито је иритантна

Након тога, сазнајемо да је Ратко Младић све добро што је претходно урадио тада „засрао“, као крава кад се „попиша у кофу свежег пенушавог млека.“ Заиста, да је Теофил Панчић жив вероватно би пожелео да........

© Нови Стандард