Нечињење је у политици понекад

најделотворнији вид чињења.

У претходном осврту (овде) на наговештај интензивирања и конкретизовања процеса обнове институционалног јединства подељене муслиманске заједнице на територији Србије, најавио сам намеру да се првом наредном приликом компаративно/контрастивно позабавим релевантним подударностима и разликама између двају докумената: „Прогласа о принципима враћања јединства Исламске заједнице“, са којим је иступио Мешихат Исламске заједнице у Србији, и одговора Исламске заједнице Србије, насловљеног „Платформа о темељним начелима успостављања јединствене Исламске заједнице у Републици Србији“.

С обзиром на то да је у међувремену дошло до убрзавања и материјализовања поступка обједињавања потписивањем (14. августа) „Повеље о јединству Исламске заједнице у Санџаку и Р. Србији“, постало је беспредметно упуштати се у упоредну анализу тих двају иницијалних докумената. Али је на основу текста „Повеље“ могуће закључити да аутори „Прогласа“ нису без покрића наступили самоуверено, одсечно и готово ултимативно, јер су они који наступају у име „Исламске заједнице Србије“ прихватили основни став Мешихата, да се, као нелегитимна „паралелна структура“ (муфтија Муамер Зукорлић својевремено је чак говорио о „параверској творевини“), као „заблуделе овчице“ и дисиденти, покорно врате у крило „традиционалне Исламске заједнице у Србији“, а не да се до новог устројства ИЗ дође преговорима равноправних страна.

Ово се у „Повељи“ јасно исказује следећим чланом: „Сви имами, џемати и упосленици установа у Санџаку и Србији који су дјеловали изван система Исламске заједнице у Србији безусловно и својевољно приступају јединственој Исламској заједници у Србији, чиме у потпуности престаје постојати паралелни систем“.

Наравно, управо зато што није тако, потписници „Повеље“, посебно они са стране „Мешихата“, у јавности су се почели утркивати изјавама да формула којом ће се обновити јединство ИЗ није ничија победа или пораз, већ заједничко постигнуће на Алаховом путу, до којег се стигло Његовом милошћу и усрдним заједничким прегнућем, а на основу „иницијативе и напора санџачких привредника, људи од угледа, те подршке Реису-л-улеме, челника исламских заједница из окружења и релевантних фактора у друштву“.

Да се и у тренутку одушевљења оствареним претпоставкама да обнављање јединства не заборавља на то ко је током претходних двеју деценија ишао погрешним путем, указује и следећи ставак у „Повељи“: „У циљу очувања стабилности Исламске заједнице, поштовања емоција већине припадника Исламске заједнице, те потврђивања искрене жеље за остваривањем и очувањем јединства, на првим редовним изборима за предсједника Мешихата Исламске заједнице у Србији – муфтију санџачког – могу се кандидирати истакнути алими који током протеклих 19 година нису имали прекинут континуитет дјеловања у систему Исламске заједнице у Србији“.

„Повеља о јединству Исламске заједнице у Санџаку и Р. Србији“ сачињена је веома промишљено и пажљиво. У њој је свака реч одвагана и усклађена са крајњим циљем, али и датим ширим друштвеним и политичким контекстом, тако да заслужује озбиљну анализу.

Састављачи су очигледно веома водили рачуна о томе где ће употребити синтагму (Исламска заједница) „у Санџаку и Р. Србији“, а где само „у Р. Србији“, јер би изостављање „Санџака“ подразумевало или да са „Повеља“ односи и на „Косово“, односно тамошњу ИЗ, или пак, да је за Исламску заједницу у Србији „Косово“ независна држава, са својом аутономном ИЗ, што ће пре бити случај, иако у „Повељи“ изричито стоји да „Исламска заједница… у свом раду поштује Устав и законе Р. Србије“.

Прва два члана „Повеље“ дефинишу оно што је учесницима процеса уједињавања, а и њиховим подржаваоцима са стране, из ближег и даљег окружења, свакако најбитније, а у чему су се, за разлику од пута којим треба стићи до јединства, од почетка слагале обе заједнице: (1) „Исламска заједница је врховна вјерска институција свих припадника ислама у Р. Србији, без обзира на њихову националну припадност“ и (2) „У Санџаку – Србији може постојати само једна јединствена традиционална Исламска заједница са сједиштем у Новом Пазару, са шеријатским легитимитетом и хисторијским континуитетом, те неупитним духовним, културним, националним и институционалним везама са Сарајевом и Реису-л-улемом, као врховним вјерским поглаваром“.

Дакле, нема више Ријасета у Србији, а поготово никако у Београду, где је од 2007. званично седиште реис-ул-улеме Исламске заједнице Србије, при чему ваља напоменти да је ова чињеница реално и животно релативизована после раскола унутар ИСЗ, контроверзне смене реиса Сеада Насуфовића и избора санџачког муфтије Сенада Халитовића (2023), садашњег потписика „Повеље о јединству“.

У суштини, најутицајније личности у, условно речено, београдском делу Исламске заједнице Србије јесу браћа Јусуфспахић, Мухамед (председник Врховног сабора ИЗС) и Мустафа (муфтија београдски и главни војни имам у Војсци Србије). Јусуфспахићи нису учествовали у разговорима о обнављању јединства Исламске заједнице на територији Србије, а муфтија Мевлудин Дудић их је после потписивања „Повеље о јединству“ јавно позвао да се придруже и прихвате њене одредбе, како би се учинио крај муслиманској разједињености у Србији.

Било би право чудо кад би се они том позиву у овом тренутку, а и уопште одазвали.

Према ономе чега су се до сада као муслимани, али и грађани, доследно придржавали, може се закључити да је за њих релационо превасходно одређујући државни оквир Србије, а Сарајево не доживљавају као духовни и организациони центар, што је темељно полазиште логике на којој почива „Повеља о јединству“.

Њихов почивши отац, угледни и заслужни муфтија београдски и почасни реис-ул-улема ИЗС Хамдија Јусуфспахић (1937-2016) истим поводом једном је изјавио да су за муслимане једина неоспорна духовна исходишта и средишта Мека и Медина, а све друге лојалности су ствар променљивих ћуди историје и њоме створених околности, па самим тим и релативног важења.

Потписивање “Повеље о јединству“ изазвало је велико занимање и узбуђење у бошњачко/муслиманској јавности, како санџачкој тако и оној у бившем југословенском окружењу. Оцењено је као значајан, па чак и историјски чин којим се, после две деценије разједињености и штетне институционалне поцепаности у Србији, остварују предуслови за васпостављање истинског и насушно потребног јединства које неће имати само верске, већ и шире........

© Нови Стандард