Генерал Ратко Младић припада, без икакве сумње, главном току српске историје. Сагледан у дужој временској перспективи, у ширем историјском контексту, он ће остати упамћен превасходно као главнокомандујући војске која се борила за два кључна ратна циља: за спречавање геноцида над српским народом и за одбрану његовог права да остане у једној, својој, заједничкој држави.

Главни покретач устанака Срба у Крајини 1991. и Републици Српској 1992. био је, наиме, страх од понављања 1941. године, од геноцида започетог 1914. у покољима над српским цивилима у Подрињу, у концентрационим логорима Добој и Арад, да би био настављен 1941. по безбројним стратиштима широм Независне Државе Хрватске. То није била политичка манипулација, нити злоупотреба прошлости; 1991. још су биле живе генерације које су у непосредном, личном искуству носиле 1941. годину. Тамо где није стигла Младићева војска, геноцид је поновљен, по трећи пут у 20. веку.

Геноцид у Независној Држави Хрватској био је кључно формативно искуство Срба у 20. веку. Та колективна траума била је утолико страшнија јер су масовне злочине, почињене на најстравичније начине, починили они који су сматрани браћом, деловима једног народа. Да се Срби са том траумом нису суочили и да је нису залечили, види се и по томе што се у српској јавности и данас избегава да се ствари назову својим именом, онако како то чине остали народи који су претрпели геноцид, Јевреји или Јермени.

Када се набрајају непријатељске војске из Другог светског рата, и данас се пише о „Немцима, Италијанима, усташама, Бугарима“… Масовни злочини у Шапцу, Краљеву и Крагујевцу били су „немачки“, али покољи у Јадовну, Јасеновцу, Гаравицама, Старом Броду нису били „хрватски“, нити „муслимански (бошњачки)“, него „усташки“. Србија нема дан сећања на геноцид над Србима 1941-1945; српски парламент се ни данас не  усуђује да донесе чак ни резолуцију о овом геноциду. Образложење гласи: то би могло да наљути Хрватску, која би онда могла да се испречи на нашем „европском путу“…

Крајина и Српска нису хтеле да дозволе да им децу и жене живе спаљују у црквама и кућама, да их кољу, силују и живе сахрањују по крашким јамама. А то је 1991. и 1992. јасно и гласно најављивано, и у Загребу и у Сарајеву. Жртве........

© Нови Стандард