Када је Ратко Младић дошао на овај свет, водио се светски рат, који му је сам одредио име. Сам је касније рекао да је био трећа генерација Срба која није упамтила свог оца, јер је оца ратни вихор занавек однео. Можда би израз „ратни вихор“ у његовом случају био прикривање истине: Неђу Младића убио је усташки метак у Иван-седлу, родном крају Анте Павелића.

У другим крајевима тадашње НДХ масовно су убијани и Раткови вршњаци, али је Калиновик, ближе Србији и Црној Гори, ипак био нешто боље судбине. Тај крај је страдао, сагорео, али се у борио и сачувао своју децу, а у њима и историјску свест.

То не значи да је Младић био некакав четник. Он се није формирао на српским епским традицијама, већ је као момчић отишао од куће, на школовање, и обликовао се највише у југословенском духу. Као млад официр, и он је положио заклетву Југославији и Титу, и држао се ње док год су и држава и њен владалац били у животу. Поносно је газио стројевим кораком пред маршалом на паради поводом Дана младости ’63. године. Од 18. године био је члан партије. Службовао је, као официр ЈНА, од Скопља до Приштине, и свуда показивао приврженост идеологији братства и јединства. Али је знао шта је усташтво и научио је како да га препозна.

Оцене на академији биле су му високе, карактеристике у служби беспрекорне. Као један од најбољих питомаца 18. класе, добио је ручни сат са Гошњаковом посветом. Причало се да је говорио и како су му и српска и хрватска националистичка знамења једнако мрска. Али је одлуку о упућивању у Книн 1991. прихватио беспоговорно, спреман да у освиту рата испуни све задатке који су се пред њега постављали.

У првим сукобима са хрватским сепаратистима, Младић је професионалац. Официр који од места до места гаси пожар, сузбија акцију неоусташа, ствара тампон зону међу зараћеним странама, до последњег детаља поштује правила ратовања. Ипак, он препознаје историјски тренутак и види да се суштински ради о повампирењу нацизма.

„Е неће бити убијања и мучења српског народа, ја вам то гарантујем“, говори уз псовку на почетку сукоба у Книнској Крајини 1991. године. Ово ће постати његово животно опредељење, док се на њему буде топила љуштура југословенства и комунизма, и када буде постајао предводитељ народа који се после пола века опет нашао на ивици јаме.

Пошто са успехом врши евакуацију гарнизона ЈНА у Далмацији, игра и веома важну улогу у успостављању примирја на овом делу ратишта. Када буде........

© Нови Стандард