Само два дана након што је Србију напустио Владимир Зеленски, министар за европске интеграције Немања Старовић је изјавио „да је Влада Србије формирала оперативни акциони тим предвођен Министарством унутрашњих послова са циљем да се испуне услови за приступ шенгенском простору“.

Министар је том приликом прецизирао да Србија жели да до краја 2027. године у потпуности реализује свој Акциони план, „како бисмо били спремни да приступимо шенгенском простору“,  иако „смо свесни чињенице да суштинског проширења Европске уније, односно пуноправног чланства за државе кандидате, тешко да ће бити до краја ове деценије, због проблема који у самој Европској унији постоје за приступ шенгенском простору“ (овде).

Ваљда под утиском тек завршене посете Зеленског, ова Старовићева изјава о спремности Владе Србије у српској јавности је одмах протумачена као најава увођења виза држављанима Руске Федерације. Свеж пример Црне Горе само је додатни аргумент у прилог оправданости таквог тумачења.

Да је ово питање итекако осетљиво за власт у Београду, нарочито у изборној години, видело се по томе што је министар Старовић већ сутрадан реаговао на такву интерпретацију његове најаве о имплементацији у српски законодавни оквир шенгенских правила о преласку границе и слободи кретања и боравка странаца у земљи, лаконски изјавивши да је „укључивање у Шенгенски споразум у интересу Србије, али да се не разматра увођење виза грађанима Русије“ (овде).

Међутим, прича о могућем увођењу виза за Русе постала је актуелна и пре Старовићеве августовске изјаве, када је почетком јуна председник Одбора Скупштине Србије за дијаспору и Србе у региону посланик „МИ“ Драган Станојевић у изјави за московску Известију рекао да „власти (у Србији, прим. аут) разматрају могућност укидања безвизног режима са Руском Федерацијом ради приступања Европској унији“ (овде).

Ову изјаву народног посланика Станојевића пренели су тада бројни руски медији (овде, овде), а тема укидања виза држављанима Русије од стране Србије била је тих дана чак и тема редовне конференције за медије портпарола Кремља (овде). На питање новинара, Песков је само кратко одговорио, рекавши да се у таквим ситуацијама примењују симетричне мере, што упућује на закључак да би и Русија увела визе држављанима Србије, уколико њене власти претходно уведу визе грађанима РФ.

Нарочито стога што је безвизни режим обострано уведен билатералним уговором од 2009. године. У том моменту ни поједини руски стручњаци за Балкан, као Јелена Пономарјева, нису у потпуности одбацивали претпоставку да се власти у Србији, услед притиска Брисела и обавеза из процеса евроинтеграција, „могу одлучити на укидање безвизног режима“ (овде).

После оваквих реакција из Москве, ни председник Србије није могао по овом питању да остане нем. Вучићев одговор на медијске спекулације о спремности Србије да врло брзо укине безвизни режим према Русији био је у најмању руку непримерен и омаловажавајући, како према српској јавности, тако и према руским партнерима.

Уместо да озбиљно и детаљно обавести јавност о званичној позицији Србије по питању брзине усаглашавања националног законодавног оквира о преласку државне границе и боравку странаца са Шенгенским правним тековинама ЕУ (Schengen acquis), Вучић је само кратко и осорно рекао да „први пут чује за тако нешто“, па је стога питао председницу Народне скупштине Ану Брнабић „да ли је поднет захтев за увођење виза Русима“, што је она, по његовим речима, „демантовала“ (овде).

Овакав одговор председника Републике је неуместан, пошто се према чл. 16. ст. 1. Закона о странцима увођење или укидање безвизног режима према држављанима појединих држава одређује одлуком Владе Србије или билатералним међународним уговором.

Поменута каснија Старовићева изјава да ће Србија до краја 2027. године у потпуности имплементирати у свој законодавни оквир правила Шенгена, показала је да нису биле без основа раније приче........

© Нови Стандард