Отац Трајко Влајковић је урошевачки парох. Са 23 године дошао је са нешто млађом супругом и најстаријом ћерком да служи Господу и живи у граду без Срба – Урошевцу. Прву литургију у Саборном храму Светог цара Уроша, која као своју славу слави празник Усековања главе Светог Јована Крститеља, памтиће док је жив јер је, како и сам каже, у тој лепоти служио сам.

Годинама су живели готово у потпуној изолацији – у међувремену им се родило још троје деце – и порта је била њихов цео свет. Ни у њу нису могли када су хтели, већ када је најмања гужва – пошто се црква налази у строгом центру града избегавали су излажење из куће због евентуалног добацивања или нечег још горег. Када је дошло време да најстарије дете крене у школу, његова супруга је са малишанима отишла у 22 километра удаљен Клокот, родно место оца Трајка, и од тада живе на релацији Урошевац-Клокот.

Вратићу се оцу Трајку, само да направим осврт на све оно што се на Косову и Метохији дешава. У ствари, данима размишљам шта да напишем, а да буде новост. Мислим, туку нас више од једног века различитим интензитетом и снимци Ненада Рашковића, његових леђа, реалност су генерација Срба са ових простора – његове и ране оних пре њега сви заједно носимо, и памтимо.

Притисак је константан и нико од нас не зна како је то бити опуштен, односно слободно причати својим језиком, слободно се кретати. Нико од нас не зна шта доноси ноћ, а шта дан, ко следећи може бити везан за дрво. Ако може полиција, што не може коме падне на памет, питамо се? Кад туку, хапсе и руше по северу Косова и Метохије шаљу поруку свим Србима – све је то смишљен притисак. Он траје и има хиљаде лица. Али, тако изгледа наш живот у апсолутној неслободи, и то, из мог угла, није новост.

Није нека сензација и што се на сав зулум који трпимо ћути и ништа не предузима. Да не набрајам ко се све, жаргонски речено, прави мртав, већ само да још једном поновим да смо потпуно остављени. Генерације Срба су се овде родиле, живеле, умрле, и свима је, мање-више, било слично. Ми само делимо исту судбину.

Давно смо у сопственој борби за опстанак прешли ниво у коме неко може да нас убеди да се проблеми ове тежине решавају писањем писама или саопштења. Ни пажњу на то више не обраћамо. „Опет хапсе по Северу“ кажемо једни другима или „Руше куће људима и нико ништа не предузима“. Нема ту неке посебне дискусије, одавно је све јасно. Јер, како год да окренете, Срби су и даље саставни део институција које на терену раде шта раде. О чему даље да причамо? Запушена нам уста, а руке везане.

Знате, толико је овде све ненормално, толико за нас понижавајуће, деградирајуће, толико смо разочарани односом према нама, и притом не мислим само на понашање Албанаца, да ћу завршити овај део текста речима моје пријатељице, чији осећај за правду поштујем, а која је још пре неколико година рекла: „Ако се Косово и Метохија икада врате под окриље државе Србије, ми, Срби одавде, треба да тражимо да се отцепимо од остатка Србије“. Толико нас боли!

Готово свакодневно свој ниво трпљења подижемо лествицу више и посматрамо званичну Приштину, званични Београд, њихове стране менторе из неког нашег угла. Он, отприлике, изгледа овако.

На северу Косова и Метохије се овог........

© Нови Стандард