Једна од карактеристика „културе сећања“ инверзног национализма је и одбијање да се српски злочини ставе у било какав историјски контекст, будући да се сматра да је, рецимо, свако помињање Братунца заправо релативизација Сребренице.

Али, исти медији и исти аутори заступају и став да се „не могу палити свеће за догађај као што је ‘Олуја’, а у исто време се потпуно игнорише след догађаја који је довео до саме ‘Олује'“. Или што рече Динко Грухоњић: „Ако причамо о Олуји, (…) нико не прича о томе шта је било у периоду до Олује„.

За Сребреницу не сме контекст, али за Августовски погром („Олују“) не може без контекста – очигледно да је на делу чувени модел „двомисли“ (doublethink).

Тако, Алексеј Кишјухас осуђује што „наше друштво, у вези са Сребреницом, радије одговара традиционалним српским поздравом ‘А шта су они нама радили?‘“, тврдећи да би то исто било као када би Немци рекли: „Ако је тог холокауста и било, мора да су га мало и Јевреји чинили, зар не?“. Зато он одбацује „стари, досадни и кварни ‘А шта су они нама радили?’ аргумент“, називајући га „баналним труизмом који служи једино томе да се умањи кривица и релативизује одговорност сопствене стране у сукобу“ (слично и овде).

Међутим, када говори о НАТО агресији на Србију 1999, исти аутор указује да ми најпре морамо да се суочимо „са својим сопственим непочинствима, а која су до тог рата и до тог бомбардовања од стране Запада и НАТО била довела„. Он указује да „обични грађанин Србије, Петар Петровић са уплатнице, напросто не зна и не разуме (…) зашто је тачно ту Србију бомбардовало„, објашњавајући:

„Пре свега зато што су током 1998. и 1999. године, припадници војске и полиције Србије, а посебно припадници паравојних формација, почели кампању масовног и систематског прогона, а затим и убистава Албанаца и других несрпских цивила на том истом Косову.“

Дакако, Кишјухас ту није једини. Кад год се поведе прича о агресији НАТО на Србију, обавезно читамо како се 24. март 1999. не сме узимати као „нулта тачка, пре које се ништа није десило“ (Крстић), односно чујемо изругивање како „испада да је свет почео 24. марта 1999. када су одлучили да нас бомбардују без разлога – нико не прича о апартхејду и протеривању Албанаца“ (Грухоњић).

Као што се види, НАТО агресија на Србију 1999, као злочин против светског мира, мора се обавезно ставити у контекст претходних догађаја да би се све то ипак могло „правилно“ оценити.

Али, осветничко........

© Нови Стандард