О важности Тукидидовог дела за поље науке о међународним односима није потребно претерано говорити. Чини се да је утицај Историје пелопонеског рата упечатљивији у истраживањима о међународној политици, него на подручју историографије. Разлог томе можда лежи у самој природи Тукидидова дела. По свом саставу, оно је обимно, готово непрегледно, на појединим местима густо и непробојно. Оно претендује да о Пелопонеском рату, који је трајао готово три деценије, сакупи све чињенице и сакупи их у једну кохерентну целину за истраживања потоњих генерација.

Чинећи пресек са дотадашњим епским и митолошким начином приповедања историје, Тукидид се може назвати оцем историјске науке каквом је данас познајемо. О свом делу он је имао да каже: „Они који желе да јасно сагледају оно што се догодило, као и оно што ће се једног дана поново догодити, сходно људској природи, на исти или сличан начин, ако, дакле, ти буду оценили да је моја историја корисна то ће за мене бити довољно. И одиста, она и није састављена са циљем неког књижевног надметања, за тренутно слушање, већ као тековина за сва времена.“ [1]

Уколико је циљ Тукидидове Историје био да својим увидима у природу моћи, сукоба, и рата, оствари позицију вечног споменика за „сва времена“, онда је тај задатак, чини се, умногоме остварен. Управо тај њен квалитет чини је вредним поседом дисциплинарног истраживања међународних односа. У овој области, Тукидидов утицај најзначајнији је на енглеском говорном подручју, посебно у Америци, где се поновна читања Пелопонеског рата користе као оправдања за настајуће политике или објашњења прошлих.

Овај начин посматрања, међутим, фокусира се на тек неколико кратких епизода из Тукидидовог обимног наратива, понегде се сводећи на један цитат или реченицу. Свакако, познати Мелијски дијалог са краја пете књиге Историје је најутицајнија артикулација онога што ће се касније назвати класичним реализмом у међународној политици. Тукидидова примедба да „они који су у надмоћном положају чине све што је у њиховој моћи док слабији морају да слушају“ [2], злоупотребљавана је у размери са својом начелном истинитости.

Атинска експедиција на острво Мелос, опсада и покоравање града, те масакр почињен над становништвом које је одбило да се покори, чини једну посебно гротескну епизоду Пелопонеског рата. Ипак, покољ над Мељанима ни у којем случају није уникатан израз бруталности овог и потоњих сукоба античког света. По својој свирепости, масакр у Микалесу од стране трачких најамника Тукидид наводи као „несрећу која – с обзиром на величину града – није била мања достојна оплакивања од било којег другог догађаја у рату.“ [3]

У последњим годинама, студије међународне политике обележене су упливом нових појмова из Тукидидовог дела, од којих је најзначајнија тзв. „Тукидидова замка“. Запажање из прве књиге Историје, у којем Тукидид тврди да је истински узрок Пелопонеског рата – насупрот митских објашњења – растући страх Спарте од атинске моћи, амерички политиколог Грејам Елисон користи да уобличи закон према којем је рат неизбежан када моћ у уздизању угрожава већ устоличени приоритет постојеће силе.

Због своје књиге Предодређени за рат: Могу ли Америка и Кина избећи Тукидидову замку? Елисон је чак позван да своје идеје изнесе представницима Националног савета за безбедност САД у Белој кући.

Очигледно, читања Тукидида могу бити не само теоријски........

© Нови Стандард