Када је Русија извршила инвазију на Украјину у фебруару 2022. године, светске реакције су биле предвидљиве. Најоштрија реакција дошла је од Сједињених Држава, које су себе виделе као чувара старог поретка, и можда и као гаранта евентуалног чланства Украјине у НАТО-у. Реакција Европе била је за неколико октава тиша, као што је углавном била и током Хладног рата. Остатак света, иако је углавном осуђивао Русију због очигледног кршења међународног права и правила УН, није показивао претерану забринутост.

Ствари су се у међувремену промениле. Промене су почеле још за време Бајдена, који је, упркос веома оштром ставу према Русији и увођењу најрадикалнијих санкција икада (укључујући заплену приватне имовине и имовине државе с којом Сједињене Државе нису биле у рату), ипак поштовао нека правила из Хладног рата. Пре свега, настојао је да избегне непотребну ескалацију са нуклеарном силом. То се јасно видело у његовој политици забране напада на територију Русије. Али чак и под Бајденом та политика је постепено напуштана и САД су de facto ушле у рат тиме што су почеле да бирају и непосредно одређују мете на територији Русије.

Током протекле две године, ситуација се додатно развила. САД су наставиле с политиком у којој су de facto учесник у рату, али су истовремено показале жељу да се сукоб, на овај или онај начин, некако оконча. Оно што је међутим изненађујуће, јесте да је жеђ за ратом постала готово незасита у неколико европских земаља, пре свега у нордијским и балтичким државама, а у последње време и у Немачкој, као и у Великој Британији – у њеном случају из дубљих историјских разлога који сежу до XVIII века.

Улога малих земаља – које својом геополитичком неодговорношћу могу нанети огромну штету читавом свету – обично пролази испод радара. Нордијско-балтичка коалиција у........

© Нови Стандард