Већ су написане бројне анализе о узроцима великог успеха Петера Мађара и партије „Тиса“, као и о последичном прегруписавању снага на политичкој сцени Мађарске. Ипак, један кључни фактор је изазвао релативно мало пажње, а то је потпуна деполитизација политичке борбе. По мом мишљењу, на последњим парламентарним изборима рођен је најновији и најуспешнији производ мађарске политичке „пустоши“ 21. века: антиполитика је постала нова политика, а „Тиса“ тај тренд (сада са позиције власти) доводи до апсолутног врхунца.

Вреди обратити пажњу на комуникациону стратегију Петера Мађара и његове странке. Угаони камен њихове реторике је тврдња да они сами не припадају политичкој класи у класичном смислу те речи. Током изборне кампање непрестано се понављао мотив да иза „Тисе“ не стоје каријерни политичари, већ обични грађани и патриотски оријентисани стручњаци.

Као што је и сам Мађар изјавио: „Земљи нису потребни улични борци нити зарђали терминатори, већ поштени и честити људи који раде на томе да се сваки Мађар у Мађарској осећа као код своје куће.“ Или, узмимо његову другу изјаву: „Нисам кренуо у ово да бих срушио целокупну владајућу елиту, ја сам само варница која треба да покрене мотор“, сви ови ставови недвосмислено указују у истом смеру.

Пажљиво осмишљеном маркетиншком стратегијом, они су се дистанцирали, и настављају да то раде, од самог појма „политике“ и речи „политичар“.

Промишљена стратегија

Комуникациони оквир који користе политичари „Тисе“ показује се као делотворна стратегија и током постизборног периода. Међутим, они у исто време воде крајње класичну борбу за моћ. У свом капиталном есеју Појам политичког, Карл Шмит је упозорио да најоштрије и најсуровије политичко оружје представља управо покушај деполитизације политичке борбе, уз истовремени покушај........

© Нови Стандард